Kako naučiti dete da se izbori sa uvredama i podsijavanjem? U nastavku teksta doznajte. Svaki roditelj poznaje onaj trenutak kada dete uđe u kuću i pre nego što išta kaže, vi znate da se nešto desilo. Nema osmeha, nema uobičajene priče o školi, torba klizne niz rame, a pogled ostaje spušten. Tog dana sam i sama imala isti osećaj. Vrata su se zatvorila, a tišina je rekla više nego bilo kakve reči.
Prišla sam joj polako, bez pitanja, bez žurbe. Roditelji često greše jer odmah žele objašnjenje, rešenje, krivca. A deci je u tim trenucima najpotrebnije da osete da su vi tu, smireni i spremni da slušate.
-
Reči koje bole više nego što mislimo
Posle nekoliko minuta tišine, tiho sam je pitala šta se dogodilo. Tada je izgovorila rečenicu koju nijedan roditelj ne želi da čuje.
Rekla mi je da su je u školi nazvali glupom i ružnom. Glas joj je zadrhtao, a suze su same krenule. Takve reči kod dece ne ostaju na površini. One se lepe za njihovu sliku o sebi i dugo ostaju tu, ako im se ne pomogne da ih razumeju i odbace.
U tom trenutku sam morala da se setim jedne važne stvari: moj zadatak nije da se razbesnim, niti da odmah osudim drugu decu. Moj zadatak je da budem sigurna tačka.
-
Smirenost roditelja menja tok razgovora
Umesto da reagujem impulsivno, zamolila sam je da mi ispriča sve redom. Ko je bio tu, šta je tačno rečeno, kako se ona tada osećala. Dok je govorila, nisam je prekidala. Deca vrlo brzo primete kada odrasli slušaju samo da bi odgovorili, a ne da bi razumeli.
Kada je završila, postavila sam joj pitanje koje često preskočimo: šta ona misli o sebi. Da li ona veruje u te reči? Da li zaista misli da je glupa ili ružna?
Odmah je rekla da ne misli da je glupa, ali joj nije bilo jasno zašto bi joj neko tako nešto rekao. To pitanje „zašto“ bilo je važnije od samih uvreda.
-
Objašnjenje koje menja perspektivu
Tada sam joj objasnila nešto što deci često pomaže da skinu teret sa sebe. Rekla sam joj da deca najčešće govore onako kako se i sama osećaju ili kako su naučena da govore. Ako neko vređa, često to znači da je i sam povređen, zanemaren ili omalovažavan.
Naglasila sam da to nije opravdanje za ružno ponašanje, ali jeste objašnjenje koje pomaže da shvati da problem nije u njoj. Reči koje su joj upućene ne govore istinu o njoj, već o onima koji su ih izgovorili.
Dok sam govorila, sedela je u mom krilu, slušala pažljivo i polako se smirivala. Deca razumeju mnogo više nego što mislimo, ako im se govori iskreno i jednostavno.
-
Kako naučiti dete da se zauzme za sebe
Rekla sam joj i da razumevanje ne znači trpljenje. Važno je da zna da ne mora da se igra sa decom koja je povređuju. Ima pravo da jasno kaže da ne želi razgovor ili igru dok se prema njoj ne ponašaju s poštovanjem.
Objasnila sam joj kako to može da kaže glasno, ali mirno. Bez vređanja, bez vike. Samo jasna granica. To je veština koja se uči i koja detetu daje osećaj kontrole.
Tada me je pogledala zabrinuto i pitala ono pitanje koje muči mnoga deca: šta ako je onda ne budu volela. Šta ako ostane sama.
-
Ljubav se ne zaslužuje trpljenjem
Rekla sam joj da nije njen zadatak da se menja kako bi je neko voleo. Da ljubav ne dolazi iz ćutanja i podnošenja uvreda. Objasnila sam joj da je vredna ljubavi takva kakva jeste, bez dokazivanja, bez prilagođavanja onima koji je povređuju.
Ta poruka je možda najvažnija lekcija koju dete može da ponese sa sobom. Ona ostaje mnogo duže od bilo kog školskog gradiva.
-
Uloga roditelja u učenju granica
Deca uče kakvo ponašanje treba da prihvate posmatrajući nas. Ako ih mi slušamo, poštujemo i ne ponižavamo, oni će to isto očekivati i od drugih ljudi u svom životu. Ako im pokažemo da je normalno trpeti, ćutati i opravdavati nasilje, to će prihvatiti kao obrazac.
Zato je važno reagovati već na prvu situaciju. Razgovor, podrška i osnaživanje su prvi korak. Ako se vređanje ponavlja, odgovornost roditelja je da uključi školu, učitelje i stručne službe. To nije preterivanje, već zaštita deteta.
-
Kada svet spolja nije blag
Vređanje među decom se često umanjuje i naziva bezazlenim zadirkivanjem. Ali dete koje se vraća kući tužno i povučeno nosi teret koji ne bi trebalo da nosi samo. U tim trenucima se vidi koliko je važno da roditelj bude sigurna luka.
Osećaj da kod kuće postoji mesto gde je uvek prihvaćeno, saslušano i voljeno, daje detetu snagu da se nosi sa spoljnim svetom. Ta veza je temelj na kojem dete gradi samopouzdanje, otpornost i veru u sebe.
