Načini kojima nanosite štetu deci. O kojim čemu je reč doznajte u nastavku teksta. Roditeljstvo se često doživljava kao nešto što dolazi prirodno, ali istina je malo drugačija. Većina roditelja se oslanja na sopstveni osećaj, iskustvo iz detinjstva i trenutne okolnosti. Nema jasnih pravila koja važe za svako dete. Upravo zbog toga, i pored najboljih namera, lako se naprave greške koje mogu ostaviti trag.
Važno je razumeti da te greške nisu znak lošeg roditeljstva. One su deo procesa. Ipak, neke navike koje deluju bezazleno ili čak korisno mogu dugoročno uticati na to kako se dete oseća, razmišlja i ponaša. Ako ih prepoznamo na vreme, možemo ih ublažiti ili promeniti pristup.
U nastavku su situacije koje se često dešavaju u svakodnevnom životu, a koje mogu imati veći uticaj nego što na prvi pogled izgleda.
-
Stalna potraga za srećom deteta
Mnogi roditelji žele da njihovo dete bude srećno u svakom trenutku. Kada dete naiđe na problem, prirodna reakcija je da ga zaštite ili uklone prepreku. Međutim, život nije takav. Postoje razočaranja, neuspeh i neprijatne emocije.
Ako dete nikada ne oseti frustraciju ili tugu, neće naučiti kako da se nosi sa tim osećanjima. Na primer, dete koje uvek dobije ono što želi može kasnije imati problem sa strpljenjem ili prihvatanjem odbijanja. Umesto da uklanjate svaku prepreku, korisnije je biti uz dete dok prolazi kroz nju.
-
Pretnje koje se ne ostvaruju
Rečenice poput „Ako to ne uradiš, baciću ti igračke“ često se koriste da bi dete poslušalo. Problem nastaje kada se takve pretnje ne ispune. Dete brzo shvati da posledice zapravo ne postoje.
To može dovesti do toga da vas dete ne shvata ozbiljno. Granice postaju nejasne, a pravila gube smisao. Mnogo je efikasnije postaviti realne posledice i dosledno ih sprovoditi, čak i ako su male.
-
Između strogoće i popustljivosti
Balans između pravila i slobode nije lako postići. Previše strog pristup može izazvati bunt ili strah, dok potpuna popustljivost može stvoriti nesigurnost.
Dete kojem se stalno ukazuje na greške može početi da sumnja u sebe. S druge strane, dete bez jasnih granica ne zna šta se od njega očekuje. Na primer, ako svaki dan važe druga pravila, dete će biti zbunjeno i nesigurno. Stabilnost i doslednost su važnije od savršenstva.
-
Pretnje napuštanjem
Rečenice poput „Odlazim bez tebe“ mogu delovati kao brz način da dete posluša. Ipak, one nose mnogo jaču poruku nego što izgleda.
Dete može početi da veruje da ljubav zavisi od njegovog ponašanja. To stvara strah od napuštanja i može uticati na kasnije odnose sa drugima. Umesto toga, bolje je jasno reći šta se očekuje, bez dovođenja u pitanje sigurnosti odnosa.
-
Prebrza pomoć
Kada dete ne može nešto da uradi, instinkt je da mu pomognemo. To je potpuno razumljivo. Ipak, ako stalno uskačemo, dete gubi priliku da pokuša samo.
Na primer, vezivanje pertli može delovati kao sitnica, ali je važan korak ka samostalnosti. Ako dete nikada ne dobije priliku da vežba, može postati zavisno od pomoći drugih. Ponekad je korisnije sačekati, dati smernice i pustiti dete da pokuša, čak i ako greši.
-
Uskraćivanje pažnje kao kazna
Ignorisanje deteta ili uskraćivanje pažnje može delovati kao način da se smiri situacija. Međutim, kada se koristi kao kazna, može imati suprotan efekat.
Dete može početi da se oseća odbačeno ili nevažno. Dugoročno, to može uticati na njegovo samopouzdanje i osećaj sigurnosti. Ako je potrebno napraviti pauzu, bolje je to objasniti nego jednostavno prekinuti kontakt.
-
Umirivanje koje briše emocije
Fraze poput „Nije to ništa“ ili „Biće sve u redu“ često dolaze iz želje da pomognemo. Ipak, dete može steći utisak da njegova osećanja nisu važna.
Za dete je njegov problem stvaran, čak i ako odraslima deluje sitno. Ako mu stalno govorimo da preteruje, može prestati da deli svoja osećanja. Mnogo je korisnije priznati emociju, na primer: „Vidim da si tužan“ ili „Razumem da te to ljuti“.
-
Kritika usmerena na ličnost
U trenucima ljutnje lako je reći „Loš si“ ili „Nikad ne radiš kako treba“. Takve rečenice ne kritikuju ponašanje, već dete kao osobu.
Vremenom, dete može poverovati da zaista nije dovoljno dobro. Umesto toga, važno je razdvojiti postupak od ličnosti. Na primer: „To što si uradio nije u redu“ jasno pokazuje šta treba promeniti, bez napada na dete.
-
Zaboravljeno izvinjenje
Roditelji često očekuju izvinjenje od dece, ali zaboravljaju da i oni treba da ga pokažu. Kada pogrešimo, priznanje greške ima veliki značaj.
Dete tada uči da je u redu pogrešiti i da izvinjenje nije slabost. Na primer, jednostavno „Izvini, bio sam nervozan“ može ojačati odnos više nego što se čini.
-
Oduzimanje odgovornosti
Kada roditelji rade sve umesto deteta, to može delovati kao briga i ljubav. Ipak, dete tada propušta priliku da razvije samostalnost.
Male odgovornosti, poput spremanja sobe ili pripreme školskih stvari, pomažu detetu da stekne osećaj sposobnosti. Kroz takve zadatke uči da može da utiče na svoj život i donosi odluke.
Razumevanje ovih obrazaca ne znači da roditelj treba da bude savršen. Dovoljno je biti svestan i spreman da se pristup menja kada je potrebno. Male promene u svakodnevnim situacijama često prave najveću razliku u načinu na koji dete raste i razvija se.
