Biti roditelj nije za svakoga, ali neki ljudi to ne prepoznaju na vrijeme i onda budu nesretni i njihova djeca to osjete na svom odrastanju. Danas vam otkrivamo priču žene koja se proslavila tako što je napisala knjigu zašto je ostavila svoju djecu.
- Rana Reiko Rizuto, cenjena novinarka i autorka sa Havaja, otvara svoj esej izjavom osmišljenom da izazove snažan emotivni odgovor: „Moj muž je taj koji je želeo decu, ali sam naučila da ne moram da živim sa svojom decom da bih bila dobra majka.
Ova provokativna pozicija proizilazi iz njenog ličnog izbora da svoju decu ostavi na čuvanje mužu. Njena namera je bila da umanji stigmu povezanu sa majkama koje donose slične odluke. Sada kada su njeni sinovi odrasli, ona tvrdi da nikada nije požalila zbog svog izbora; umesto toga, veruje da je to pozitivno doprinelo njenoj ulozi majke.
Pre više od decenije, Rana je napisala ovaj tekst, kroz koji prenosi svoj duboki unutrašnji sukob i putovanje samootkrivanja. Njena priča počinje 2001. godine, kada je donela odluku da napusti svoju porodicu na šest meseci, uz pomoć stipendije koja joj je omogućila da otputuje u Japan da radi na projektu koji uključuje intervjue sa preživelima od atomske bombe.
Tokom ovog perioda, njen muž je preuzeo odgovornost za njihovu decu, uz pomoć dadilje i članova porodice. Dok je Rana dobila ohrabrenje da preduzme ovaj poduhvat, njena najveća bojazan bila je u navigaciji stranom zemljom u kojoj nije bila upoznata sa jezikom i suočila se sa potpuno novim okruženjem.
Nakon njenog odlaska, njen brak na kraju nije mogao da izdrži. Rana se suočila sa često postavljanim pitanjem: “Kako si mogao ostaviti svoju decu?” Mnogi su je osudili, doživljavajući njen izbor kao emocionalno odvojen i etiketirajući ga kao „lošu odluku majke“.
- Ipak, ona naglašava da njen postupak nije bio samo pitanje napuštanja porodice; nego je to predstavljalo fazu samoistraživanja, tokom koje je shvatila da njena veza sa decom nije prestala zbog njenog fizičkog odsustva. U stvari, „poboljšalo se.
Dok su njeni sinovi bili svesni njenog odsustva i povremeno su se osećali tužno zbog toga, njihov dolazak u Japan pored nje bio je daleko od savršenog. Rana se susrela sa onim što je nazvala “materinskim šokom”; uprkos dečjoj radosti u novom okruženju, uhvatila se u koštac kako da se prilagodi ovoj nepoznatoj stvarnosti. U tom trenutku je prepoznala svoja prava osećanja prema majčinstvu – nikada nije iskreno želela da bude majka.
Plašila se da bi je uloga mogla “progutati” u celini, što bi dovelo do gubitka njene individualnosti dok se transformisala u samo još jednu ženu koja ispunjava majčinske dužnosti. Međutim, njen muž je bio taj koji je želeo da ima porodicu i pozivao ju je da prihvati majčinstvo, uveravajući je da će on preuzeti sve obaveze.
- Rana je priznala da se često suočava sa takvim kritikama, iako ne veruje da snosi punu odgovornost za njih. Njeni izazovi nisu bili usredsređeni na njenu interakciju sa decom, već na društvena očekivanja u vezi sa majčinstvom.
Po njenom mišljenju, društvo ima tendenciju da prikaže majke kao „očajne” ličnosti od kojih se zahteva da budu stalno dostupne u životima svoje dece, dok se otac koji je potpuno angažovan u roditeljstvu često smatra „svetcem”. Nasuprot tome, od žene se očekuje da se u potpunosti posveti porodici.
Bez obzira na to, Rana je zadržala svoju posvećenost svojim obavezama. Uprkos raspadu braka i prenosu starateljstva na svog muža, ona je ostala aktivno uključena u živote svojih sinova. Umesto da “nestane” na Havajima, odlučila je da ostane verena. Preselila se u obližnju rezidenciju i učinila sve da pokaže svojim sinovima da im je i dalje dostupna, iako više ne žive zajedno.
- Njeni sinovi se sada bave aktivnostima i sa njom i sa njihovim ocem, dok ona igra aktivnu ulogu u njihovim životima: pomaže im u akademskim zadacima, učestvuje na svim roditeljskim sastancima, prisustvuje sportskim događajima i drugim značajnim prilikama.
Rana i njen bivši supružnik uspostavili su harmoničan aranžman koji deci obezbeđuje stabilnost i miran život. Uprkos tome što se ne pridržava konvencionalnih očekivanja koje postavlja društvo, ona sebe doživljava kao dobru majku. Kraj ovog narativa je duboko dirljiv i poučan.
Rana naglašava da majčinstvo ne treba vrednovati isključivo na osnovu fizičkog prisustva i kontinuirane brige o deci; nego, svaka žena ima pravo da definiše svoje roditeljstvo na način koji je u skladu sa njenim sopstvenim potrebama i potrebama njene porodice. Njen esej podstiče razmišljanje o društvenim percepcijama majki i njihovih uloga u životima njihove dece, istovremeno naglašavajući značaj samosvesti i težnje za unutrašnjom ravnotežom.
