Svakakvi ljudi žive na ovom svijetu, a naročito u ruralnim sredinama koje su postale zapostavljene zahvaljujući urbanizaciji. Danas otkrivamo neobičnu priču jedne žene.
- Mnogima je delovala nekonvencionalno; nekima je delovala misteriozno. Ipak, za one koji su je iskreno razumeli, ona je jednostavno bila Dušanka Dobrijević. Dušanka Dobrijević peva o konjima, kao i njen pokojni otac.
Često je pričao jednu posebnu priču: 1933. godine, dok je čuvao konje na pojilu, čuo je prvi plač svoje druge ćerke koji je izbijao iz kuće. Kada je postala devojčica, uverila je oca da će se uzdržati od udaje. U obavljanju zadataka koji su tipično povezani sa muškarcima, njen izgled je počeo više da liči na muškarca nego na ženu.
Život u selu predstavljao je znatne izazove za njegove stanovnike. Tokom godina, i pre i posle tog ključnog dana, oni su izdržali nemilosrdni ciklus teškog rada, odricanja i skromnih zadovoljstava, boreći se protiv sudbine u najvećoj mogućoj meri. Oštra i nemilosrdna priroda seoskog života nije diskriminisala u svom uticaju; uticalo je na pojedince neselektivno, bez obzira na njihove okolnosti.
- Dok su jedni odlučili da napuste selo, drugi su odlučili da ostanu, ali je jedna činjenica ostala neosporna — samo oni sa najvećom otpornošću mogli su da izdrže. Dušanka Dobrijević rođena je kao druga ćerka Dušana Dobrijevića.
Njen životni narativ bio je daleko od konvencionalnog. Novinar Joško, koji je imao priliku da je upozna, napisao je članak o njoj sa velikim poštovanjem i pažljivom pažnjom, namerno se osvrćući na temu koja je često izazivala nelagodu u društvu. Iako su njene crte lica, stas i glas privlačili primedbe i poglede, Dušanka je ova zapažanja podnosila sa istim stoicizmom koji je karakterisao njen pristup svim aspektima njenog života.
Postala je prvo dete u selu koje je steklo pismenost, težeći egzistenciji koja je sposobnija za upravljanje, jer je bila uverena da će joj obrazovanje stvoriti nove mogućnosti. Upisavši učiteljsku školu u Kninu, gradu udaljenom svega deset kilometara, a ipak najvećem koji je ikada srela, krenula je na ovo putovanje. Ipak, sudbina je za nju imala drugačije namere.
Joško je napisao: „Duška je ostala na selu zbog roditeljske naklonosti i sve izraženijih muških osobina koje su se razvile na njenom telu pred maturu. Kada se raspitivao o razlozima zbog kojih je ostala sama, ona je jednostavno odvratno gestikulirala i kratko odgovorila: “Oh, đavo!” Dalje mu je pojasnila da je ne zanimaju momci i da nikada nije gajila želju da se uda.
Tokom godina, ona je izdržala izazovne okolnosti. Ranjena tokom rata, njen opstanak je pripisan isključivo srećnim okolnostima. Niti je žalila za svojom situacijom, niti je lila suze nad svojom sudbinom. „Ovde su živeli moji preci, a ja nikada nisam želela da odem sa ovog mesta“, primetila je jednom prilikom. „Čak sam i učestvovao u ratu.
Dušanka je imala dvoje braće i sestara, ali su ih životne okolnosti razdvojile. Stariju sestru Đuku, tri godine stariju od nje, sahranila je u samoću. Komšije su Đuku nazivale „poluženom“. Iako se o njemu retko otvoreno raspravljalo, ova ideja je bila široko priznata. Dušanka nije poricala niti pokušavala da sakrije ono što je svima bilo očigledno.
- Jovanka, mlađa sestra, otišla je iz porodične kuće pre mnogo godina. Udala se i krenula u novi život, udaljena i od sela i od svojih porodičnih korena. Za razliku od toga, Dušanka je izabrala da ostane kod njihove majke Stevana, koja se u poznim godinama oslanjala isključivo na njeno prisustvo.
Joško je u svom narativu primetio: „Đukina smrt ju je povredila više od metka“. Dubok uticaj gubitka sestre ostavio je neizbrisiv trag na Dušanku; međutim, ona je podnela ovu tugu na način koji se razlikovao od onoga što su drugi mogli da predvide. Istrajno je nastavila sa svojim životom, baveći se svakodnevnim obavezama i brinući se i o majci i o konjima.
Primećeno je da njen stas i glas često izazivaju zabunu među ostalima. Iako je zadobila poštovanje lokalne zajednice, uvek je bilo pojedinaca koji su se borili da je shvate. Tokom rata, ispričala je slučajeve kada su je vojnici gledali sa sumnjom, razmišljajući da li je ona možda muškarac obučen u žensku odeću — „četnik prerušen u ženu“, kako se tada obično govorilo.
- Međutim, Dušanka se na takve ideje samo nasmejala. Njena moć nije bila u njenim rečima, već u njenim delima. Kao tihi posmatrač vremena, služila je kao čuvar istorije i onoga što prkosi lakom verbalnom objašnjenju.
