Svi mi mislimo da slavni ljudi imaju predvidljive živote – slavni su, imaju novca i žive u blagodati. Međutim, neki slavni ljudi rade svašta kroz svoje živote i nisu uvijek na estradi. Danas otkrivamo priču jednog takvog pjevača.
- Na vrhuncu svoje slave krajem osamdesetih, Šeki Turković je važio za jednog od najslavnijih pevača u Jugoslaviji. Čak i sada, pošto je uglavnom u penziji, ostaje potpuno nepretenciozan pojedinac, prizemljen i upoznat.
Jedne večeri, po završetku posla, okupili smo se u kafani kod Cvetkove pijace, česte posete mojih kolega i mene. Graditelji su bili svesni da će posle napornog dana naći utehu u pabu, što ga čini idealnim okruženjem za opuštanje. Te noći, moji saputnici su počeli da me podstiču da pevam, uporno podstičući: „Hajde, hajde da zapevamo nešto!“
Na kraju sam pristao. Saznavši da će pevanje koštati tri hiljade dinara, skupili smo novac i prišli vođi orkestra, koji je pristao da svira. Izveo sam četiri pesme, a publika je bila toliko oduševljena da mi nije dozvolila da siđem sa bine. Posle mog nastupa, vođa orkestra je došao da me raspita gde obično pevam. Zatečen, iskreno sam odgovorio: “Nigde.” Iako je bilo pomalo neobično, nastavio je da ispituje moj život.
Ubrzo nakon toga, uputio mi je poziv da nastupim sa udruženjem „Melos“, koji sam prihvatio. Uspešno sam prošao audiciju i dobio diplomu kvalifikovanog pevača. Ovo iskustvo je bilo zabavno i neočekivano za mene, predstavljajući prilično nadrealno, ali divno iznenađenje.
- Ipak, autentično putovanje u moju pevačku karijeru nije počelo odmah. Prvo veče mog nastupa u kafani „Tri goluba” prišao mi je harmonikaš iz Ripnja sa molbom da pevam. Još jednom sam shvatio da ne mogu da odbijem.
Izrazio je veliko interesovanje da sarađuje sa mnom, raspitivao se o raznim aspektima mog života, o mojoj odeći i, naravno, o repertoaru pesama koje su mi bile poznate. Direktiva je bila jasna: „Pripremite se i pevajte! To veče je obeležilo ključni trenutak u mom životu, uprkos mojoj neizvesnosti koja je proistekla iz nedostatka pevačkog iskustva.
Prelazeći iz građevinskog radnika u pevača, ostvario sam izuzetan profit prve noći, premašivši ukupnu zaradu koju bih obično ostvario tokom čitavog meseca u građevinskoj industriji. Ubrzo je moja slava počela značajno da raste, što me je navelo da učestvujem na takmičenjima na kojima sam dobijao zlatne pehare.
Na jednom događaju na Fruškoj gori stekao sam priznanje kao pevač, što je podstaklo kompaniju da mi ponudi upravljiviju poziciju u magacinu; međutim, nisam dugo ostao u toj ulozi. Prepoznao sam da je moj pravi poziv u muzici. Samim tim, moji pevački angažmani su se povećali, pa sam odlučila da uložim u kvalitetno odelo, jer mi više nije odgovaralo da se stalno pojavljujem u istom odelu.
- To je dovelo do mog uspeha u konfekciji “Beko”, gde sam nabavio neophodno odelo za svoje nastupe. U vojsci sam nailazio na još veće prepreke. Narodnoj muzici tu nije bilo mesta, ali nisam mogao da se obuzdam.
Harmonikaš iz Sombora pozvao me je na amatersko takmičenje u Donji Miholjac, uprkos pokušajima da pobegnem iz kasarne na nastup. Taj nastup mi je doneo prvu nagradu i nagradu od sto hiljada dinara; međutim, morao sam da se suočim sa posledicama svojih postupaka. Komandant me je pozvao da dobijem objašnjenje, ali mi je na kraju pomilovao.
Uprkos pokušajima vojske da ometa moj napredak, ostao sam odlučan, neprestano tražeći prilike i izražavajući se kroz pesmu. Prateći moja iskustva sa vojskom, moje ime je steklo sve veće priznanje, što je dovelo do nastupa širom nacije, značajne zarade i uspešne prodaje ploča. Među mojim zapaženim ostvarenjima bio je album „Čovek sa srca dva“, koji je prodat u 180.000 primeraka, što je izuzetan podvig s obzirom na okolnosti tog vremena.
Ipak, početak rata je ubrzo doneo značajne promene u mojoj karijeri. U svojim pevačkim poduhvatima nailazila sam na izazove, često na sveopštu nesigurnost. Rat je duboko uticao na moj život; iako sam nastavio da nastupam na romskim svadbama u Italiji, iskustvo se pokazalo napornim i zahtevnim.
- Mnogi orkestri su ispoljili nepoštenje, upuštajući se u krađu i neprofesionalno ponašanje. I pored ovih prepreka, uspeo sam da obezbedim dovoljna sredstva, čak i da kupim stan u Beogradu za 150.000 maraka.
Po povratku u Srbiju, život mi je bio težak, a pop muzika je doživela period opadanja.
Ipak, istrajao sam u svojim pevačkim poduhvatima zahvaljujući nepokolebljivoj podršci supruge koja me je sprečila da napustim ovu strast. Dok sam se suočio sa brojnim teškoćama, najznačajnija prepreka na koju sam naišao je oporavak od moždanog udara.
- Trenutno, u penziji, retko pevam i cenim trenutke provedene sa porodicom. Razmišljajući o greškama iz prošlosti, stekao sam dragocene uvide i shvatio da je prioritet penzija i socijalnog osiguranja najvažniji u životu.
Nadam se da će vas moja iskustva inspirisati da dosledno gledate napred i da se bavite dugoročnim planiranjem. Izražavam svoju zahvalnost za sva iskustva sa kojima sam se susreo i za pojedince koji su doprineli mojim dostignućima. Na kraju krajeva, najvažniji aspekt života je negovati svoju porodicu i uživati u radostima koje ona nudi.
