Mnogo naših ljudi živi van Balkana u zapadnim državama gdje radi naporno da zaradi bolje nego ovde. To nekad zna uticati na odnose sa rodbinom i drugima iz domovine. Danas otkrivamo jednu priču.
Otkriće jedne žene, koja je nedavno otputovala iz Nemačke da učestvuje na venčanju svoje nećakinje, privuklo je značajnu pažnju i izazvalo značajne kontroverze na platformama društvenih medija. Ovaj narativ, koji se bavi očekivanjima, tradicijama i autentičnim iskustvima pojedinaca koji borave u inostranstvu, postao je viralan jer je bacio svetlo na duboke realnosti koje su u osnovi naše percepcije onih koji su se usuđivali „preko bare“.
- Žena koja je ispričala svoj narativ ne samo da je otkrila aspekte sopstvenog života, već je pokrenula i značajno pitanje u vezi sa percepcijom pojedinaca koji žive u razvijenim zemljama za razliku od onih koji žive na Balkanu.
Boravak „preko bare“ često dovodi do percepcije da neko poseduje veliko bogatstvo i da je slobodno ekstravagantan sa njim. Ova ideja je bila posebno očigledna tokom devedesetih godina, u periodu kada je život u Srbiji i Bosni bio gotovo nepodnošljiv. Tokom te ere, bilo je izuzetno teško zaraditi više od nekoliko maraka svakog meseca.
Pojedinci su se snalazili sa minimalnim sredstvima, živeći skromno, a sve što je uvezeno iz zapadne Evrope, bez obzira na skupoću, izgledalo je kao raj u odnosu na njihove prilike. Samim boravkom u tom regionu, neko je bio percipiran kao imućan. Po povratku kući sa ostatkom bogatstva koji je imao, prijem je bio sličan carskom. Bili ste poštovani, obasuti poklonima i svi su vam izražavali radost i divljenje.
- „Međutim, protok vremena je neizbežan. Kako starimo, okolnosti se menjaju. Bolest može da pogodi, što iziskuje izdatke za medicinsku negu, dok se nastoji održati finansijska stabilnost.
Teme kao što su zdravlje, starenje i finansije se često izbegavaju u razgovoru, ali one ostaju neosporan aspekt života. Doživela sam i iskusila skoro gubitak svih resursa mog sina, mog sina, koji je izgubio sve resurse. Na kraju, moja porodica se raspala, ostavljajući me da se suočim sa izazovima u ranijim vremenima, marljivo sam radila, nastojeći da istrajem.
Moj rođak iz Kruševca je uputio poziv za njegovo venčanje, na šta sam, naravno, odgovorio potvrdno. Međutim, osetio sam stid. Često razmišljam o tome kako nas život čini da brinemo o budućnosti, a kada dođe vreme da nešto doprinesemo, stvarnost se često razlikuje od naših očekivanja. Poneo sam sa sobom dvesta evra — ovo je sve što imam.
Iako možda imam izdvojena dodatna sredstva, najveći deo mojih resursa mora ostati rezervisan. Neizvesnost sutrašnjice je velika; šta ako se razbolim ili nađem u stanju bespomoćnosti? Ko bi mi pritekao u pomoć? Gajim velike sumnje da bi moji mlađi rođaci požurili da mi pomognu u takvim okolnostima. Nažalost, ovo je surova realnost koju moram uzeti u obzir.
- Venčanje je, bez sumnje, bila zapanjujuća stvar. Međutim, kada sam predočio kovertu, postao sam akutno svestan pogleda usmerenih na mene. Oči su se zacaklele, činilo se da svi posmatraju moje prisustvo.
Ubrzo su usledile spekulacije — na kraju krajeva, ona potiče iz Nemačke, sigurno mora da poseduje bogatstvo i nesumnjivo će doprineti nečemu značajnom. Ipak, nisam! Žudeo sam da pružim više; moja želja je bila iskrena, ali okolnosti su mi preokrenule život. Kad bih samo mogao da se vrati na staro, kada bih mogao da im ponudim sve što požele, kada bih mogao da im donesem sreću kao ranije, ali takva mogućnost nije bila na dohvat ruke.
„Sutradan smo se upustili u razgovor sa mladencima u vezi sa poklonima. Uprkos njihovim tvrdnjama da je priroda poklona beznačajna, postalo mi je očigledno da je to važno. Oni su više puta spominjali kako su pojedini rođaci iz Bosne dali po 500 evra, čak su pominjali da su se neki zadužili da bi prisustvovali venčanju.
- To me je navelo da razmislim da li sam pogrešio što nisam dao značajniji poklon. Možda je trebalo da doprinesem više. Obuzeo me je osećaj krivice, jer su mi uvek ukazivali naklonost i ljubazno gostoprimstvo.
Nasuprot tome, moram zadržati rezervu za sebe; Ne mogu sebi dozvoliti da rizikujem. Moja želja je da njihovo iskustvo bude oslobođeno poteškoća, omogućavajući im da uživaju u svojoj radosti bez finansijskih briga. Ipak, postavljam pitanje da li je takav scenario zaista ostvariv. “Da li sam napravio odgovarajući izbor?” Nesiguran sam. Možda je trebalo da doprinesem više, ali obrnuto, šta ako je bilo manje?
Shvatam da je snalaženje u očekivanjima u današnjem društvu izazov; međutim, ostajem u nadi da će doći povoljnija vremena. Vremena u kojima svi možemo da uživamo u društvu jedni drugih, gde nam obilje omogućava da poštujemo jedni druge, a sadržaj koverte neće biti primarni fokus pažnje.
„U poslednje vreme osetio sam pad u depresiju, ne zbog presude sa kojom bih se mogao suočiti u vezi sa 200 evra, već zbog želje da doprinesem više. Moja težnja je da osiguram da finansijska ograničenja ne ometaju potragu za srećom i ljubavlju. Na kraju, međutim, ne preostaje mi ništa osim jedne neispunjene želje, koja mi je ispunila većinu želja.
- Ovo iskreno otkriće žene koja se bori sa složenošću odabira odgovarajućeg poklona za venčanje dok se suočava sa izazovima života u inostranstvu baca svetlo na zamršene slojeve misli i očekivanja koja se obično nameću pojedincima koji žive u razvijenim zemljama.
Narativ ilustruje kako rođaci, posebno oni koji ostaju u svojim regionima, često gledaju na nekoga ko živi u Nemačkoj kao na „bogata“ ili kao na pojedinca sposobnog da se prepusti luksuzu. Ova percepcija utiče na mnoge pojedince u uporedivim okolnostima. Iako je želja da donesemo radost našim najmilijima univerzalna, stvarnost života često nameće neizbežna ograničenja koja drugima možda nisu očigledna.
