Jelena Tomašević vodi borbu sa opakom bolešću. U nastavku teksta doznajte od čega boluje. Postoje trenuci u životu koji sve podele na pre i posle. Za Jelenu Tomašević, suprugu bivšeg košarkaša Dejana Tomaševića, taj trenutak dogodio se nedugo nakon rođenja njihovog četvrtog deteta. Umesto uobičajenog umora koji prati porođaj i brigu o novorođenčetu, pojavili su se simptomi koji nisu delovali bezazleno. Prsti su počeli da otiču, bol je bio uporan, a osećaj slabosti sve izraženiji.
U tom periodu porodica je živela u Španiji, gde je Dejan nastavio svoju sportsku karijeru. Nakon brojnih pregleda i analiza, lekari su izgovorili dijagnozu koja je za Jelenu tada bila potpuno nepoznata – lupus. Autoimuna bolest koja napada sopstveni organizam, nepredvidiva i iscrpljujuća, postala je deo njenog svakodnevnog života. Kako je kasnije govorila, do tog trenutka nije ni znala da takvo oboljenje postoji.
Potraga za dodatnim mišljenjem odvela ih je u Grčku, gde su se ponovo obratili stručnjacima. Nada da je možda reč o prolaznom stanju brzo je splasnula. Rezultati su potvrdili isto – lupus je bio realnost sa kojom će morati da nauči da živi.
-
Dijagnoza koja menja planove
Bolest se nije zadržala samo na jednoj dijagnozi. Ubrzo je utvrđeno da Jelena ima i reumatoidni artritis, još jedno hronično autoimuno oboljenje koje zahvata zglobove i izaziva jake bolove. Lekari su joj objasnili da, iako ima svega 36 godina, njeno telo funkcioniše kao da je mnogo starije. Takve reči teško je prihvatiti, posebno kada ste majka male dece i kada vam je svakodnevica ispunjena obavezama.
Umor je postao stalni pratilac. Temperature su dolazile iznenada, upale su se smenjivale, a telo je često odbijalo poslušnost. Ipak, Jelena je pokušavala da održi privid normalnosti. U trenucima kada su bolovi bili najjači, trudila se da to ne pokaže pred decom. Novorođenče je dojila, presvlačila i uspavljivala kao i svaka druga majka, iako je to ponekad zahtevalo ogroman napor.
Dejan je u tim godinama bio njen najveći oslonac. Njegova podrška nije bila samo u rečima, već u svakodnevnim postupcima. Preuzeo je deo obaveza, bio uz nju na pregledima, slušao je kada joj je bilo teško. Takva vrsta partnerstva postala je temelj njihove veze u novim okolnostima.
-
Svakodnevica sa nevidljivim neprijateljem
Lupus je bolest koja ne bira trenutak. Jednog dana Jelena se oseća relativno dobro, a već sledećeg ne može da podigne ruku ili da savije prste. Otok, crvenilo i osećaj zategnutosti znaju da budu toliko jaki da i najjednostavniji zadaci postanu izazov. Umivanje, oblačenje, spremanje doručka ili vezivanje pertli deci ponekad zahtevaju više snage nego što telo ima.
Fizički bol je samo deo priče. Mnogo teže je nositi se sa emocionalnim pritiskom. Kada telo zakaže, javlja se osećaj nemoći. Pitanja se gomilaju – koliko će ovo trajati, hoće li biti gore, kako će izgledati sutra. U takvim trenucima, kako sama priznaje, ne boli samo telo. Boli duša.
Ipak, Jelena je odlučila da bolest ne bude centar njenog identiteta. Ne poriče je, ali joj ne dozvoljava da definiše sve što jeste. Naučila je da osluškuje svoje telo, da prepozna kada mora da uspori i kada treba da potraži pomoć. Prihvatila je terapije, redovne kontrole i disciplinu koju hronična bolest zahteva.
-
Ljubav kao oslonac
U svemu tome, porodica je ostala njena najveća snaga. Odnos sa suprugom dobio je novu dimenziju. Kako je govorila, između njih se stvorila posebna povezanost, tiha i duboka. U trenucima kada bi je preplavio strah, dovoljan je bio zagrljaj ili jednostavna rečenica podrške da je podseti da nije sama.
Njihovi planovi su se, međutim, promenili. Pre bolesti su razmišljali o velikoj porodici, o još jednom detetu. Lupus je te želje stavio na čekanje, a zatim ih gotovo u potpunosti ugasio. Trudnoća u takvim okolnostima nosi ozbiljne rizike, i odluka da se odustane od te ideje nije bila laka. Ipak, zdravlje je postalo prioritet.
Jelena je otvoreno govorila i o svojim strahovima. Ponekad je, kako kaže, obuzme misao o budućnosti – hoće li imati snage da isprati sve važne trenutke u životima svoje dece. Takve misli donose tugu, ali i dodatnu motivaciju da se bori, da redovno ide na kontrole i da vodi računa o sebi.
-
Snaga koja se gradi iz dana u dan
Život sa hroničnom bolešću nije herojska priča u velikim potezima. To je niz malih pobeda. Ustati iz kreveta kada telo to ne želi. Nasmejati se detetu i kada vas boli. Otići na terapiju iako ste umorni od bolnica i čekaonica. Jelena je svoju snagu pronašla upravo u tim svakodnevnim trenucima.
Nije birala bolest, ali je birala način na koji će se sa njom nositi. Umesto da se povuče, odlučila je da govori o svom iskustvu, da podigne svest o autoimunim oboljenjima i pokaže da iza svake dijagnoze stoji čovek sa porodicom, planovima i emocijama.
Njena priča podseća da hrabrost ne znači odsustvo straha, već spremnost da se ide dalje uprkos njemu. U svetu u kojem se često vidi samo spoljašnji uspeh, ona pokazuje koliko su tihe borbe važne i koliko podrška najbližih može da promeni tok jedne životne priče.
