Nikolas Kejdž je ime koje svi poznajemo, ali njegova priča je mnogo složenija od same slave. Rođen je 7. januara 1964. godine, u porodici sa bogatom kulturnom baštinom, ali nije odmah imao put ka glumi. Nikolas Kim Kopola, kako je zapravo zvučao njegovo ime, bio je rođen u teškoj porodici koja je imala mnoge talente. Njegov ujak, Frensis Ford Kopola, postao je legenda zahvaljujući filmovima kao što je „Kum“, a njegova tetka, Talija Šir, bila je glumica poznata po ulogama u filmovima poput „Rokija“. Roditelji su također bili izuzetno talentovani: otac Avgust bio je profesor književnosti, dok je majka Džoj Vogelsang, poreklom iz Nemačke, bila priznata plesačica i koreografkinja.
Nikolas nije imao u početku želju da postane glumac. Njegovo detinjstvo bilo je obeleženo neobičnim iskustvima koja će ga kasnije oblikovati. Sa samo osam godina, kada je njegov ujak snimao filmske klasike, Nikolas nije ni znao da će i sam jednog dana postati deo tog sveta. Iako su ga dečaci iz škole maltretirali, Nikolas je znao da se nosi sa situacijama. Setio se jednog incidenta kada su mu ukrali kesu omiljenih bombona, pa se obuo kao kauboj, stavio sunčane naočare i predstavio se kao Roj Vilkinson, „rođak“ Nika Kopole. Taj trenutni preokret pokazao je njegovu sposobnost da se „transformiše“ u nešto potpuno drugačije.
Međutim, najveći uticaj na njegovu buduću karijeru imao je njegov mentalno nestabilni roditelj. Njegova majka patila je od duboke depresije i poremećenih stanja uma. Živela je u svetu punom haosa i laži, povremeno u trenucima potpunog zatišja. Nikolas je kao dete morao da nosi teret njenih fantastičnih priča, a tek kasnije shvatio da su bile samo zablude. Ova iskustva su oblikovala njegov pogled na svet i njegove sposobnosti da se transformiše u ulogama, a to je postalo ključno za njegovu glumačku karijeru.
Kada su roditelji konačno odlučili da se rastanu, Nikolas i njegov otac su se preselili u San Francisko, gde je njegov otac postao dekan Fakulteta umetnosti na Stejt univerzitetu. Nikolas je bio blizak sa ocem, koji je ulagao u njega sve što je znao o umetnosti: književnost, film i klasičnu muziku. U to vreme, Nikolas je shvatio da može da postane dobar glumac, iako je želeo da izbegne korišćenje slavnog prezimena Kopola.
Za njega je ključna bila praktična obuka, pa je upisao Mladi konzervatorijum u San Francisku, a zatim se preselio u južnu Kaliforniju i nastavio školovanje na koledžu Beverli Hils. Iako je započeo formalnu edukaciju u glumi, ubrzo je shvatio da je pravi način da nauči kroz iskustvo na setu, pa je napustio školu i počeo da se pojavljuje u televizijskim emisijama. Međutim, njegov prvi pokušaj u Holivudu nije bio uspešan.
Njegova debi uloga u filmu je bila prava katastrofa: njegov deo je bio drastično skraćen i Nikolas je bio praktično neprepoznatljiv na ekranu. Razočaran, radio je kao prodavac kokica u bioskopu, ali nije se dugo zadržao na tom poslu. Tada je Frensis Ford Kopola pozvao Nikolasu da bude asistent u njegovom filmu „Rumble Fish“, gde je dobio šansu da se dokaže kao glumac. Nikolas je vrlo jednostavno, ali moćno, odigrao svoju ulogu, što je bio trenutak kada su svi shvatili da je on zapravo izuzetno talentovan glumac.
Kako bi izbegao povezivanje sa slavnim ujakom, Nikolas je odlučio da koristi pseudonim: Nikolas Kejdž, inspirisan svojim omiljenim strip junakom, Luke Kejdžom. Kroz svoju glumu, Kejdž je od samog starta pokazivao da je spreman da ide izvan okvira tradicionalnog izvođenja uloga. Njegov stil glume bio je vrlo „van skale“, često improvizovao na ivici mogućeg, zaboravljajući scenarij i tekst. Njegovo ponašanje je izazvalo skandal među producentima, ali on nije mario. Nije želeo da bude samo još jedan glumac, želeo je da transformiše glumu.
Njegov rad u filmu „Klub pamuka“ bio je još jedan pokazatelj njegove neobične glumačke sposobnosti. Iako su ga mnogi kritikovali zbog toga što nije pratio pravila glume, on je bio uveren da je ono što radi ispravno. Njegov rad na setu nije samo izazivao divljenje kod kritičara, već je stvorio potpuno novu glumačku tehniku koja će kasnije postati prepoznatljiva i široko prihvaćena. Iako su postojali problemi sa njegovim neskladom sa studijima i producentima, Kejdž je nastavio da gradi svoj glumački put bez obzira na sve prepreke.
Na kraju, njegov glumački stil postao je sinonim za kreativnost i unikatnost. Bez obzira na njegovu porodicu i njen ogroman uticaj, Nikolas Kejdž je postao ime koje se ne zaboravlja. Njegova strast prema glumi, sposobnost da se transformiše, i njegov odbor prema konvencijama, učinili su ga jednim od najposebnijih glumaca u filmskoj industriji.
Zaključak: Nikolas Kejdž je primer glumca koji je, uprkos izazovima i porodičnim očekivanjima, stvorio sopstveni put u svetu filma. Njegova sposobnost da se potpuno posveti svojim ulogama i da ne podleže normama koje su postavili drugi, učinila ga je ne samo poznatim, već i uzorom za sve koji žele da se bave glumom na svoj način.
