Stvari koje majka ne treba da trpi od odrasle djece. O kojim stvarima je riječ doznajte u nastavku teksta. Postoji bol koji se teško opisuje rečima – onaj koji nastaje kada osoba koju ste godinama štitili, odgajali i voleli počne da se prema vama ponaša bez poštovanja. Za majku je posebno teško kada takav odnos dolazi od odraslog sina ili ćerke. Ona tada često pokušava da pronađe opravdanje, podsećajući sebe da je to ipak njeno dete i da možda samo prolazi kroz težak period.
Majke su navikle da daju. Od prvih neprospavanih noći, preko školskih briga i bolesti, pa sve do problema odraslog deteta, one često stavljaju potrebe porodice ispred svojih. Međutim, majčinska ljubav ne znači da žena mora zauvek da trpi uvrede, manipulaciju, omalovažavanje ili iskorišćavanje.
Voleti dete i postaviti granicu nisu suprotne stvari. Naprotiv, moguće je nekoga duboko voleti, a ipak jasno reći da određeno ponašanje nije prihvatljivo.
-
Kada trpljenje postane navika
Čovek se lako navikne na ono što se stalno ponavlja. Ako neko godinama prelazi preko grubih reči, neprijatnih komentara ili ponašanja koje ga povređuje, vremenom može početi da veruje da je takav odnos normalan.
Majka tada često kaže sebi: „On je nervozan“, „Ona ima svoje probleme“, „Proći će ga“, ili „Neću da se svađam sa svojim detetom“. Tako se granica pomera sve dalje.
Ipak, razumevanje nečijih problema ne znači da moramo da prihvatimo način na koji nas ta osoba tretira. Saosećanje i samopoštovanje mogu da postoje istovremeno.
1. Omalovažavanje njenog života, iskustva i prošlosti
Odraslo dete ima pravo da se razlikuje od roditelja. Može da ima drugačije stavove, životne izbore, navike i vrednosti. Međutim, sloboda da se živi drugačije ne daje pravo na ponižavanje majčinog života.
Kada dete ismeva majčine uspomene, govori da je njena prošlost nevažna ili sa podsmehom komentariše način na koji je nekada živela, ono možda ne shvata koliko takve reči bole.
Za majku to nisu samo stare fotografije, priče ili predmeti. To su godine njenog života, uspomene na porodicu, ljudi koje je volela i trenuci koje više nikada neće moći da ponovi.
Rečenica poput: „To je bilo davno, koga briga za to?“ može zvučati bezazleno nekome sa strane, ali majci može poslati poruku da ono što je njoj bilo dragoceno više nema nikakvu vrednost.
Niko ne mora da deli majčine uspomene, ali osnovno poštovanje prema njenom životnom iskustvu trebalo bi da postoji.
2. Pretvaranje majke u osobu kojoj se dolazi samo kada je potrebna pomoć
Postoje odrasla deca koja se majke sete gotovo isključivo kada imaju problem.
Kada treba novac, pozajmica, savet, čuvanje dece, pomoć oko posla, prevoz ili rešavanje neke komplikacije – telefon zazvoni. Kada problem nestane, nestane i komunikacija.
Takav odnos vremenom može da iscrpi majku. Ona počinje da oseća da njena vrednost postoji samo onda kada je nekome korisna.
Majčinska ljubav jeste snažna, ali nije neograničen resurs. Majka takođe ima pravo na odmor, svoje planove, vreme i mir.
Ako svaki razgovor postaje priča o tuđim problemima, a njena osećanja nikoga ne zanimaju, sasvim je opravdano zapitati se da li je odnos postao jednostran.
Pomoć treba da bude izraz ljubavi, a ne obaveza koja se podrazumeva.
3. Vređanje sakriveno iza „šale“
Neke uvrede ne dolaze u obliku otvorene svađe. Ponekad su upakovane u šalu.
„Mama, ti ništa ne razumeš.“
„Nemoj ti da odlučuješ, znaš koliko si zastarela.“
„Šta ti uopšte znaš o tome?“
Kada se majka pobuni, odgovor može biti: „Ma samo se šalim.“
Ali šala prestaje da bude šala onda kada je cilj ili posledica da drugu osobu ponizi.
Posebno je bolno kada se takav način komunikacije ponavlja pred drugim ljudima. Majka tada može imati osećaj da je njeno dete namerno prikazuje kao nesposobnu, smešnu ili manje vrednu.
Nije potrebno vikati da bi nekoga povredili. Ponekad je dovoljan hladan ton, podsmeh ili nekoliko rečenica izgovorenih u pogrešnom trenutku.
Poštovanje se vidi upravo u načinu na koji razgovaramo sa osobom za koju znamo da nam veruje.
4. Potpuna ravnodušnost prema majčinom životu
Nisu sva bolna ponašanja glasna. Nekada najviše boli ono što se ne događa.
Nema poziva. Nema pitanja kako je. Nema interesovanja za njene planove, zdravlje, prijatelje ili svakodnevicu. Meseci prolaze, a majka shvata da gotovo uvek ona prva pokušava da uspostavi kontakt.
Odrasla deca imaju svoje obaveze. Imaju posao, partnera, decu, račune i probleme. Nije realno očekivati da budu stalno dostupna.
Ali postoji razlika između zauzetosti i potpune nezainteresovanosti.
Kada odnos godinama funkcioniše samo zato što ga jedna strana održava, majka ima pravo da se povuče i prestane da moli za pažnju.
Ne mora svaki odnos da se prekine, ali ponekad je potrebno prestati juriti nekoga ko uporno pokazuje da ne želi bliskost.
5. Iskorišćavanje majčine dobrote
Majka koja je navikla da pomaže svojoj deci može teško izgovoriti „ne“. Upravo zbog toga odraslo dete ponekad počne da njenu dobrotu doživljava kao nešto što mu pripada.
„Ti imaš, meni treba.“
„Pa kome drugom da se obratim?“
„Tebi to ništa ne znači.“
„Zar nećeš pomoći svom detetu?“
Ove rečenice mogu zvučati kao molba, ali kada se ponavljaju uz pritisak i osećaj krivice, mogu postati oblik manipulacije.
Majka ima pravo da odluči kada želi da pomogne, koliko može da pruži i gde se njene mogućnosti završavaju.
Nije sebična ako ne želi da pozajmi novac. Nije loša majka ako ne može da čuva unučiće. Nije bezosećajna ako želi da sačuva nešto za sebe.
Čovek ne mora da potroši sve što ima kako bi dokazao ljubav.
6. Oduzimanje prava da sama odlučuje o svom životu
Ponekad odraslo dete iz najbolje namere počne da se prema majci ponaša kao da ona više nije sposobna da odlučuje.
Govori joj gde treba da ide, šta da kupi, s kim da se druži, šta da obuče ili kako da provodi slobodno vreme. Umesto razgovora, dolaze naređenja.
Briga je dragocena kada poštuje drugu osobu. Ali kada se pretvori u kontrolu, može postati veoma bolna.
Majka može imati drugačije mišljenje. Može pogrešiti. Može doneti odluku sa kojom se dete ne slaže. To ne znači da je izgubila pravo na sopstveni život.
Godine same po sebi ne oduzimaju čoveku dostojanstvo.
Ako je majka sposobna da donosi odluke, njeno dete treba da joj pruži podršku, a ne da joj oduzima samostalnost.
-
Granica nije odbacivanje ljubavi
Najveća greška koju majka može napraviti jeste da poveruje da postavljanje granica znači da više ne voli svoje dete.
Granica može biti sasvim jednostavna: „Razgovaraću sa tobom, ali ne dok me vređaš.“
Može značiti i: „Pomoći ću koliko mogu, ali ne mogu da rešavam svaki tvoj problem.“
Ili: „Poštujem tvoje mišljenje, ali odluke o svom životu donosim sama.“
Takve rečenice nisu znak hladnoće. One pokazuju da žena razume da i njena osećanja imaju vrednost.
Majka ne prestaje da bude majka kada kaže „ne“. Ne prestaje da voli dete zato što odbija da trpi poniženje. Ne postaje sebična zato što želi mir.
Deca odrastaju, grade svoje porodice i kreću svojim putem. To je prirodan deo života. Ali odraslo dete bi, zajedno sa slobodom, trebalo da nauči i odgovornost prema ljudima koji su ga voleli.
Majka ne treba da bira između ljubavi prema detetu i poštovanja prema sebi.
Može da oprosti, a da ne zaboravi granicu.
Može da pruži novu priliku, ali pod drugačijim uslovima.
Može da voli svoje dete svim srcem i istovremeno da kaže:
„Volim te, ali neću dozvoliti da me vređaš, iskorišćavaš ili ponižavaš. I dalje sam tvoja majka, ali sam i osoba koja zaslužuje poštovanje.“
