"Da bi brak bio čvrst, čovjek mora da ode od kuće punog stomaka": Bakini mudri savjeti

"Zapamti unuče moje, da bi brak bio čvrst, čovjek mora da ode od kuće punog stomaka i praznih zvona. Nemojte se zbuniti!"

Kako živjeti lako? Pada mi na pamet stara jevrejska anegdota: Sara i Abram su otišli u krevet, a on se stalno vrti – ne može da zaspe. Sara ga upita: „Zašto ne spavaš Abramček?“ „Glava me boli. Pozajmio sam 100 dolara od Izija i ne mogu da ih vratim.“ 

Sara udari svom snagom o zid i povika: „Izija, Izija, da li je Abram posudio od tebe 100 dolara?“ „Da, Sara. Jeste“ „E pa neće ti ih vratiti!“ Sara se ljubazno okreće i kaže ovako: „Spavaj Abramček, sad neka njega boli glava!“ 

Sjajan način da sebi olakšate život jeste da svoje probleme prebacite na druge. Šale se ne pojavljuju same od sebe. Skoro sve su uzete iz stvarnih života i malo uljepšane. A ponekad se desi da uopšte nisu uljepšane. 

Sjećam se da sam bio na isporuci u Odesi i tad sam se obratio jednoj od prodavačica: „Izvinite, možete li mi reći..“ „Zašto da ti ne kažem? Jesmo li se možda posvađali?“ Baka mog prijatelja, jednom je rekla: „Zapamti unuče moje, da bi brak bio čvrst, čovjek mora da ode od kuće punog stomaka i praznih zvona. Nemojte se zbuniti!“ 

A onda, gunđajući u kuhinji je govorila. „Kad napustim ovaj bezdušni svijet, zavještaću unucima da me kremiraju, pepeo stave u koverat, na njemu napišu „sada ste definitivno dobili sve od mene“ i pošalju ga poreskoj upravi!“ Na kraju krajeva, i ova divna baka živjela je jako teškim životom. 

U dobi od 5 godina pješke je napustila svoje rodno mjesto, njena porodica je raseljena, a otac odveden. Na putu je izgubila 3 sestre i brata. Po dolasku na odredište promijenjeno joj je prezime kako joj ne bi ostalo ništa od sjećanja na prošli život. 

Ali uprkos svemu, ona je jedan nepresušni izvor energije, iako već ima 90 godina. Mogu slobodno da kažem da je ova divna žena dala veliki doprinos u formiranju moje ličnosti jer je tokom mog djetinjstva bilo mnogo situacija u kojima je ona učestvovala. 

Sjećam se rasprave sa nama djevojkama – ako ne pojedemo 25 knedli, moraćemo da čistimo kuću. Kada smo došle do 24. knedle i pojele je, shvatile smo da 25. knedla jednostavno ne postoji na tanjiru.

Pogledale smo u baku, a ona je ponosno rekla: „Ovo je sve što treba da znate prilikom potpisivanja ugovora!“ Od nje smo čuli takve mudrosti da bi se mogla napisati knjiga od njih. „Djevojke, apsolutno nije neophodno svuda sa sobom nositi savjest. Ostavite je kod kuće da je ne izgubite!  Uvijek to radim kad idem u kupovinu!“ 

Lakoća života ove bake i prividna bezbrižnost vezane su za to što je sve posmatrala sa humorom. „O Monja!“, kaže gledajući svog sedmogodišnjeg praunuka, „konačno sam shvatila šta je „50 nijansi sive“. Pa to je priča o tome kako si poslije škole igrao fudbal u bijelom sakou!“ 

Imala je i ozbiljne teme. Sjećam se kako smo u devetom razredu primili prvu platu. Srećni, otišli smo kući i rekli baki o tome. „A šta ćete sa tim novcem, dragi moji?“ Krenuli smo da kažemo da smo vidjeli mrežaste čarape sa perlama zalijepljenim na pozadinu. „O ne! Nikad ne ulažite u zlato – može se ukrasti. Nikada nemojte ulagati u nekretnine – one mogu da izgore. Uložite u svoju glavu – ona će sačuvati vaš život.“

Tada sam sebi kupila riječnik. Veliki, sa fusnotama i raznim objašnjenjima. Olakšao mi je život.