Važna lekcija o ženstvenosti: Dame, upamtite - Najvažnija stvar na vama je izraz lica ne odjeća

Prije nekoliko godina išla sam na svoje prvo poslovno putovanje. U jednom gradu je bio organitovan prijem za informatičare kojih u to vrijeme i nije bilo mnogo. 

Ja sam dobila tu priliku da predstavljam firmu u kojoj radim, pa sam željela svoju firmu da predstavim u najboljem mogućem svjetlu. Moja majka mi je pomogla da se spremim za prvo službeno putovanje u životu. Odlučile smo da odjeća treba biti udobna i da se ne može lako zaprljati, a cipele trebaju biti udobne. 

Obukla sam traper suknju, sivi džemper i jaknu. Sa sobom sam ponijela sivu pletenu suknju i par tamnih dolčevita. Odlučila sam da ne nosim rezervni par cipela i obula sam svoje omiljene, udobne gležnjarice koje mogu kombinovati uz ostalu odjeću koju sam ponijela. 

Na aerodromu su nas dočekali i odvezli nas u hotel u čijoj je konferencijskoj sali oragnizator organizovao prijem i gdje je planirano održavanje svih događaja. Smještaj je bio veoma lijep, a sobu sam dijelila sa jako lijepom, živahnom, dobroćudnom ženom od oko 35 godina. 

Nisam stigla ni da se raspakujem kada je ušla sobarica u sobu i saopšitla nam da siđemo do bazena. Bila sam iznenađena, kakav crni bazen pa došli smo da radimo. Nisam se spakovala za bazen, ponijela sam samo osnovne stvari. Moja cimerka je istresla moju torbu na krevet i pitala me gdje mi je kupaći kostim. Njoj nije bio prvi put da prisustvuje ovakvim događajima pa je znala šta sve treba da ponese.

Dala mi je jedan od svojih kupaćih kostima i sišle smo bazena. Veće je protekla ugodno i jako lijepo smo se svi zabavili. Sutradan smo bili jako produktivni. Radili smo do tri sata kada je organizator rekao da u 18 sati počinje banket i večera. 

Bila sam depresivna dok sam gledala svoju cimerku kako probava svoju elegantnu haljinu i sandale sa visokim potpeticama i razmišljala o svojoj pletenoj suknji koju sam ponijela. Rekla sam joj da neću ići na večeru i da ne pokušava da ne nagovori. 

Osjećala sam se jako loše jer nisam imala šta da obučem, a ona mi je tada uputila jednu rečenicu koja mi se duboko urezala u pamćenje i koju ću pamtiti do kraja života. "Nije važno kakvu će haljinu žena obući, već kakav će izraz staviti na lice." 

Bilo je beskorisno raspravljati se sa ovom ženom. Uzela je, iz gomile nakita koji je nosila sa sobom, jedan ukras za moju skromnu pletenu suknju sa dolčevitom. Namjestila mi frizuru iz izvukla me iz sobe. Sve što sam trebala uraditi sama je staviti osmijeh na lice. 

Prvih pola sata na banketu sam se borila sa napetošću jer sam među svima njima u odijelima i elegantnim haljinama izgledala kao crna ovca. Međutim, kada sam shvatila da to ne smeta nikome drugome osim meni, odlučila sam da se opustim. 

Kasnije sam shvatila da je moja odjeća ipak u nekim situacijama bila veliki plus. Mogla sam da se zabavljam i plešem i uopšte nisam osjetila nedostatak pažnje suprotnog pola zbog činjenice da nisam u haljini. Plesali smo, smijelai se, jeli delicije od kojih sam monoge tada prvi put probala. 

Ostali smo na zabavi do jutra, a ja nikako nisam mogla da zahvalim svojoj cimerki što me izvukla iz sobe tu veče. Drage dame upamtite, najvažnija stvar na vama je vaš izraz lica, a ne odjeća koju obučete na svoje tijelo.