Ne slušajte samo srce, već i razum: Odlučila sam ostati vijerna mužu, a voljeti drugog iz daljine

U trenutku kada poželimo nešto jednostavno i bez mnogo komplikacija, univerzum umješa svoje prste. Ne znam da li je to dobro ili loše, ali dešava se. Nešto se slično dogodilo meni prije tačno 3 godine.

Jedne večeri, dok sam radila za medijsku organizaciju, u sred gala večeri, sasvim nenadano, moje oči srele su se sa njegovim. Nije prošlo više od četiri sekunde, a znali smo odmah da želimo da popričamo jedno sa drugim. Ja čak nisam ni znala ko je on. 

Ako nas je u tom trenutku Bog posmatrao odozgo definitivno je pjevušio stihove one poznate pjesme Jamesa Blunt-a : Vidjeh tvoje lice u gužvi, i sada ne znam šta da radim, jer ti si prelijepa a ja nikada neću moći da budem sa tobom! A ja sam bila udata. I to srećno udata. 

Ovaj momenat među nama bio je možda savršena iskra između dvoje ljudi koju neki nazivaju ljubav, ali ja ću je ovdje prosto nazvati ''konekcijom''. Nešto mi je reklo ''ovo nije kraj''. Sljedeći put, par dana kasnije, srela sam ga takođe dok sam radila, ovaj put jednu od prezentacija. 

Vrućina i crvenilo u obrazima koje me je momentalno obuzelo bio je dovoljan znak i meni i njemu da se onu noć definitivno osjetila neka ''konekcija'' i toga smo bili oboje svjesni. On je bio dio tima marketinške organizacije u mojoj kancelariji i skoro da sam radila sa njime na svome novom projektu. Morala sam da se udaljim od njega i to što prije. 

Volio je muziku koju sam i ja slušala, boje, filmove, knjige, hranu, automobile... jednostavno se sve nekako posložilo za nas. Ta konekcija je nastavila da se dešava sve do momenta kada je stupio u moju kancelariju i rekao nešto što mi je promijenilo život. Dao je otkaz zbog bolje i više plaćenog posla i trebao je putovati za malo više od 20 dana. Moje srce je doslovno preskočilo otkucaj. 

Zašto? Ne znam. Voljela sam svog muža, moj život je bio savršen. Ali pogledajte kakav sam preokret doživjela. Poštovao je mene i sve ostale žene ikao je dobro znao kako se ja osjećam u vezi sa njim, iako je dobro znao da sam udata. Srećno udata. On je pet godina mlađi od mene i volio me je, znam to. 

Svi su to vidjeli u njegovim očima. Ali on nikada nije tražio niša više sem mog društva. On je otišao a ja sam se osjećala kao da sam se nasukala na ostrvo. Da, nedostajao mi je. Strast kojom me je volio bila je teška i nemoguća za zaboraviti. Sve te poruke koje mi je poslao govorile su samo jedno – on je pričao o ljubavi iz snova, onoj o kojoj većina ljudi može samo da sanja. 

Par dana kasnije, svratio je opet do naše kancelarije, da obavi završne razgovore i pripreme i mi smo se ponovo sreli. Morala sam da mu kažem. I jesam, rekla sam mu kako se osjećam u vezi njega i nikada ga nisam vidjela tako sretnog do tada. 

Rekla sam mu da ne znam kako se dogodilo da samo znam da se dogodilo i da razlog više nije ni bio toliko važan koliko je bio važan momenat da sam se konačno suočila sa istinom i priznala sebi i njemu šta osjećam. Iako naša veza nije ništa prisnija nego što bi na primjer bila između najbližih prijatelja, moje srce i dalje zakuca brže i na sam spomen njegovog imena. 

Nazvala sam ga i pitala da li je sve ok sa njim i njegovim životom i svakodnevnicom, jer sam iz njegovog glasa želela da saznam kako se zapravo osjeća, da li je srećan ili ne. Predivan je osjećaj kada možete iskusiti ljubav kakva se viđa samo u filmovima ili knjigama, ili o kakvoj slušamo u romantičnim pjesmama. 

Neko ovo može čak nazvati i aferom, ali ja ću to nazvati ljubavlju u svojoj najčistijom formi. Nikada mi nije bio ništa a zapravo je bio toliki dio mene. Ljubav može da se dogodi dvaput, sa dvoje različitih ljudi, istim intenzitetom. Voljela bih da se on oženi ženom koja će ga obožavati do beskonačnosti a naša ljubav će ostati nešto sa čime ćemo oboje umrijeti u tišini. Sada shvatam da je potpuno tačno ono što kažu - najviše se vole oni sa kojima se nismo voljeli.