Priča jedne udovice: Volim ga i znam da on voli mene, ali naše prijateljstvo mi je ipak važnije

Prvi put sam ga srela u sudnici kada sam sa svojim klijentom došla na sudsku raspravu, a on je bio sudija. Od kolega sam čula da je veoma strog, tačan i odvažan te da je jedan od onih koji strogo poštuju zakon. 

Iz radoznalosti sam provirila kroz vrata da vidim kakav je, ali nisam mogla gledati u njega duže od deset sekundi jer su njegove oštre oči bile uprte u mene. Iako je bio prilično zgodan i privlačan, ni na kraj pameti mi nije bilo da bih se mogla upustiti u vezu sa njim. 

Ja udovica, a on oženjen muškarac. Sreli smo se nekiliko puta u sudnici i brzo smo uspjeli da se povežemo. Pokazao je naklonost prema mom načinu rada i ubrzo smo postali prijatelji. Počeli smo da se dopisujemo svaki dan. Sa njim sam dijelila sve svoje brige, planove i sreću. 

Nije me doživljavao kao napaćenu udovicu, čak mi je savjetovao da bih trebala ponovo da se udam jer sam još uvijek mlada. Kada sam bila u njegovom društvu on više nije bio onaj strogi sudija kojeg sam poštovala, postao je nešto više od toga. Nikada nisam mislila da ću se ponovo zaljubiti u nekoga nakon što je moj suprug preminuo. 

Ali zaljubila sam se. Ja sam bila udovica koja je zaljubljena u oženjenog muškarca. Nisam željela da čovjek od zakona krši zakon i nikada nisam željela ljubav koja će nekoj drugoj osobi nanijeti bol i tugu. Zbog toga smo uprkos ljubavi koju smo osjećali odlučili da ostanemo samo dobri prijatelji. 

Iako je ta udaljenost bila bolna, osjećala sam se zaista voljenom. Svaki dan smo razgovarali i pokušavali da usrećimo jedno drugo. Ni njemu nije bilo lako. Odlučio je da voli udovicu uprkos tome što je oženjen, a naša veza je bila takva da nismo mogli mnogo toga učiniti osim da se raziđemo na neko vrijeme. Godinu dana nismo bili u kontaktu. 

Dali smo jedno drugome vremena da zaboravimo i stišamo ova osjećanja koja su se probudila u nama. Nakon godinu dana shvatili smo da smo potrebni jedno drugome u životu. Emocionalno smo bili toliko duboko povezani da smo mogli držati po strani svoju fizičku požudu jedno za drugim. Volim ga i znam da on voli mene, ali naše prijateljstvo mi je važnije od fizičke bliskosti koju možemo da pružimo jedno drugome. 

Niko mi nije bio više potreban u životu koliko on. Potrebna mi je njegova pažnja i podrška. Teško mi je jer znam da nikada nećemo biti ništa više od prijatelja, ali sam spremna da podnesem takvu žrtvu jer ne želim da izgubim prijatelja kakvog imam u njemu zbog strasti i požude.