Nisu svi onakvi kakvi se predstavljaju - Kako sam zaglavila u nesrećnom braku 15 godina

Kada sam odlučila da se udam za svog supruga, tom odlukom sam jako razočarala svoju majku, dok je moj otac govorio dokle god je ljubav u pitanju neće nam stajati na put. 

Kada smo se zaručivali pitao nas je da li je to zaista ono što želimo. Brak nije šala i sa njim se ne treba šaliti. Rekao je nemojte da poslije par mjeseci svako ide na svoju stranu i da se razilazite. Te njegove riječi su mi se duboko urezale u svijet i odredile su već prve dane mog života. 

Moj muž i ja smo se vjenčali nakon dvije godine zabavljanja. Bio je jako romantičan i nježan prema meni. Udala sam se za njega iz razloga što sam mislila da će me maziti i paziti kao niko, ali kasno sam shvatila da je ta jegova pažnja bila više prolazna zaljubljenost nego ljubav. 

Nekako sam od samog početka duboko u sebi znala da to nije to, ali sam ostala jer sam mislila da je to samo prolazan osjećaj. Ali već od prvog dana mog braka su počeli problemi. Onaj romantični i nježan muž je nestao kao da ga nikada nije ni bilo. Odmah je počeo da izlazi i da ne dolazi kući po cijelu noć. 

Da budem iskrena zvao je i mene, ali pošto smo živjeli zajedno sa njegovim roditeljima bilo mi je neprijatno da idem. Željela sam da pomognem svekrvi, a ni ona mi nikada nije rekla da idem sa svojim mužem. On je znao da napravi svađu zbog najmanje sitnice. 

Ja sam se povlačila i ćutala kako ga ne bih još više razljutila. Pitala sam se u čemu to griješim. Pokušavala sam da razgovaram sa njim i ako ne želi ovaj brak da se raziđemo. Ali to bi ga još više razljutilo. Davala sam mu šansu za šansom i tonula sam sve dublje i dublje, gubila samopouzdanje i vjeru u sebe. Ni sama ne znam šta sam pokušavala da nađem u tom braku. 

Nadala sam se da će se sve promjeniti kada sam ostala trudna. On jeste postao nježniji prema meni, ali ga i dalje nisu zanimale moje želje i potrebe. U četvrtom mjesecu sam izgubila bebu. Bio je uz mene i tješio me, ali se već nakon tri dana pokupio i otišao iako sam ga molila da ostane pored mene. Nakon nekog vremena sam ponovo ostala trudna. 

Znao je da me vrijeđa i omalovažava, a kada bih mu rekla da ću otići i ostaviti ga molio me da mu oprostim. Rodila sam prekrasnu djevojčicu, ali moj život se nastavi istim tokom. Svađe, uvrede, suze, bol, izvinjenja i tako u krug. Moj tata mi je govorio da je živod divno mjesto u kome svi imamo neku ulogu. Govorio je da čak i oni najgori ljudi imaju humanosti u sebi, samo je treba znati pronaći. 

Ponekad sam se pitala da li je moja uloga bila da u svom mužu pronađem tu humanost? Nakon negog vremena sam rodila još jednu zdravu djevojčicu. Shvatila sam da su sada one moj život i da su jedino one vrijedne svake borbe. Nakon 15 godina braka odlučila sam da mi je dosta svega. 

Umorila sam se i nisam imala više ni snage ni volje da se borim. Shvatila sam da me on ne želi, ne želim onda ni ja njega više. Ne treba mi i rekla sam mu to u lice. Umorna sam od ovog braka i od njega. Sada imam dva mala anđela i nije mi potreban više. Imam razlog za život i imam za koga da se borim.