Priča koja tjera na razmišljanje: Imam 28 godina, plašim se da rodim dijete i da ga odgajam u ovakvom svijetu
Šta je pametnije - odustati ili odlučiti se na roditeljstvo širom zatvorenih očiju i ušiju?
Imam 28 godina. Za koji mesec 29. Od rođenja živim u Beogradu, gradu iz snova srednjoškolaca i studenata iz unutrašnjosti. Fakultet sam završila u roku, imam fin posao, dugu i stabilnu vezu. Živim sa majkom, bratom, snajom i njihovo troje dece, koje doživljavam kao svoju rođenu.
Ljudi kažu - zamisli koliko ćeš voleti svoje kad njih toliko voliš. Meni je to teško da zamislim, jer za sada ne mogu da poverujem da postoji ljubav koja je veća od te prema njima. Naravno, pošto mi je 28 i imam dugu vezu, a pritom bratovljevu decu često čuvam i deluje kao da se super snalazim u tome, nije tako retko pitanje okoline kada ću da rađam svoju.
Kažu da je vreme. Šta znam, možda i jeste. Do sada se nisam osećala spremno za taj korak, ali, slušajući priče drugarica, kuma, koleginica koje su se ostvarile kao majke, nekako mi ta ideja zvuči sve primamljivije. Dok ne otvorim novine i ne porazgovaram sa drugim majkama.
Čitam, slušam, i plašim se. Plašim se da donesem dete na ovaj svet. Ovaj ponekad toliko okrutan svet. Od kako su se ta tri mala bića nastanila u mojoj kući, postala sam dodatno osetljiva na decu. Na nepravde koje im se čine, na zla koja im se čine, a koja niko ne zaustavlja.
Neću da se udubljujem u nedavno aktuelnu temu zlostavljane devojčice u Barajevu. Ni u mnoge druge. Smrt Tijane Jurić. Samoubistvo malog Alekse Jankovića... Ali ne zato što te teme ne zaslužuju da se o njima govori, već zato što jednostavno ne mogu. Zato što ne mogu da zamislim da nešto tako urade mojim bratanicama ili bratancu, ili mom detetu.
Znaš ga u dušu, gledao si ga kako raste, uči nove reči, igra, peva, s neverovatnim uzbuđenjem kreće u školu, znaš njegovu dobru, tananu, osetljivu dušu, sklonost da pocrveni, zaplače, zatvori se i guta u sebi sve ono što nije želelo da se dogodi, a onda ga neko prebije, maltretira, vređa, ismeva, zbog čega?
Zbog patika koje ne koštaju pola plate, zbog prirodno plave kose, zbog lepog glasa, nove ili stare jakne, modernog ili ne tako modernog ranca, kasnije zbog drugog dečaka/devojčice, zato što nije išlo na more? Znam da ću da zvučim kao moj deda ili otac, ali istina je - ne znaju ni nos čestito da obrišu, a već se tuku, dominiraju, igraju vođe, uzimaju sebi svašta za pravo.
Neću sada ni da ponavljam ono što mnogi govore - da su krivi roditelji koji ih odmalena zaslepljuju materijalnim i štite i onda kada im zaštita nije potrebna (iako to mislim), jednostavno se samo pitam, šta mogu da očekujem kada moje dete krene u vrtić, osnovnu ili srednju školu? Čini mi se da sve te budalaštine nekako nestanu sa srednjom školom, ali do tada?
Kako ću podneti da mi sav trud i odricanje da mi dete bude dobra, moralna, čestita i poštena osoba, odnese tamo neka skaredna televizija ili društvena mreža? Kako ću da učim dete da je za velike uspehe i velike pozicije u društvu potrebno mnogo učenja, truda i rada, kad će ono na kraju da vidi da ispred njega idu oni sa dobrim leđima i debelim novčanicima?
Neki kažu - dobro ga vaspitaj i ne brini, sve dolazi iz kuće. Ja bih svoje svakako učila da je bolje umreti od gladi nego zarađivati pogani novac sramoćenjem sedam prethodnih kolena i 10 pokolenja u rijaliti programu. Ali, vraga sve dolazi iz kuće! Mnogi pojma nemaju šta im deca rade čim zamaknu iz svoje ulice.
Mnogo puta sam videla mamino 13-godišnje zlato kako u parku tuče slabijeg ili ismeva siromašnog dečaka jer nosi roze papuče (koji sasvim očigledno u skorije vreme neće ni imati druge, do te koje je prerasla njegova starija sestra, ili ko zna koliko njih).
Mali plače, proklinje sve oko sebe jer nema starijeg brata da nasledi mušku obuću, već "glupu sestru koja je žensko". Šta ne valja na ovoj slici? Viđala sam i tatine 15-godišnje princeze kako ulaze u džip muškarca starijeg od njenog oca. Ode dete da uči kod drugarice.
I dalje nemaju pojma šta im deca rade, ali prvi su za bespotrebno skupe stvari, svađu s nastavnikom koji im je dao jedinicu i silikonske usne za 18. rođendan. Verujem da se sve to izvitoperi još od detinjstva. Čujem sa svih strana za neke bolesne dečje igre iz vrtića.
Ljubljenje u usta u vrtiću. A roditeljima je smešno. Simpatično. Pusti, oni su deca, sve će to da ih prođe. Proći će, sigurno, ali neće da nestane nego da preraste u nešto još luđe. Još nedoličnije njihovim godinama. Verujete li da se petogodišnja deca igraju igre Čovek i pas? Pitah koleginicu kakva je to igra, a ona mi, i dalje šokirana, ispriča:
"Došli smo po nju u vrtić, a ona sva prljava na kolenima. Pomislim, pala je. Pitam: Gde si pala, da li te boli? A ona kaže: Nisam pala, igrala sam se čoveka i psa sa Nemanjom. Upitam je: Kako izgleda ta igra? Kaže: Ja idem pored njega na kolenima, a on me vodi. Pitam je potom: Jeste li se zamenili, je li Nemanja kasnije bio pas? Ona kaže: Ne, samo ja."
Šta nam rade osnovci, ako se vrtićki klinci ovako igraju? Sad ću da vam ispričam! Deca koja pohađaju drugi razred osnovne škole imaju telefone i sve moguće aplikacije. Majka jednog od njih slučajno je saznala da u odeljenju njenog sina postoje dve vajber grupe - jedna se zove "Dileri droge", a druga "Seks sa Majom" (Maja je takođe učenica drugog razreda osnovne škole!).
Reče mi u poverenju: Svi ga ismevaju što jedini u razredu nema telefon. Svađala sam se mužem da to konačno dozvoli, ali možda je i bolje što neće da popusti... Gledam je, ne znam šta da kažem, a posle ceo dan mozgam - šta je tu gore, dozvoliti da vam ismevaju i ponižavaju dete ili ga gurnuti u svet svih budalaština koje internet nudi?
Nisam pametna... I sve se više bojim. Šta nudimo mi ovoj deci? Na kakav svet donosimo bebe, a šta čeka ove vesele mališane koji se bezbrižno raduju svemu i jedva čekaju da porastu?
Imam 28 godina. Za koji mesec 29. Od rođenja živim u Beogradu, gradu iz snova srednjoškolaca i studenata iz unutrašnjosti. Fakultet sam završila u roku, imam fin posao, dugu i stabilnu vezu. Živim sa majkom, bratom, snajom i njihovo troje dece, koje doživljavam kao svoju rođenu.
Ljudi kažu - zamisli koliko ćeš voleti svoje kad njih toliko voliš. Meni je to teško da zamislim, jer za sada ne mogu da poverujem da postoji ljubav koja je veća od te prema njima. Naravno, pošto mi je 28 i imam dugu vezu, a pritom bratovljevu decu često čuvam i deluje kao da se super snalazim u tome, nije tako retko pitanje okoline kada ću da rađam svoju.
Kažu da je vreme. Šta znam, možda i jeste. Do sada se nisam osećala spremno za taj korak, ali, slušajući priče drugarica, kuma, koleginica koje su se ostvarile kao majke, nekako mi ta ideja zvuči sve primamljivije. Dok ne otvorim novine i ne porazgovaram sa drugim majkama.
Čitam, slušam, i plašim se. Plašim se da donesem dete na ovaj svet. Ovaj ponekad toliko okrutan svet. Od kako su se ta tri mala bića nastanila u mojoj kući, postala sam dodatno osetljiva na decu. Na nepravde koje im se čine, na zla koja im se čine, a koja niko ne zaustavlja.
Neću da se udubljujem u nedavno aktuelnu temu zlostavljane devojčice u Barajevu. Ni u mnoge druge. Smrt Tijane Jurić. Samoubistvo malog Alekse Jankovića... Ali ne zato što te teme ne zaslužuju da se o njima govori, već zato što jednostavno ne mogu. Zato što ne mogu da zamislim da nešto tako urade mojim bratanicama ili bratancu, ili mom detetu.
Znaš ga u dušu, gledao si ga kako raste, uči nove reči, igra, peva, s neverovatnim uzbuđenjem kreće u školu, znaš njegovu dobru, tananu, osetljivu dušu, sklonost da pocrveni, zaplače, zatvori se i guta u sebi sve ono što nije želelo da se dogodi, a onda ga neko prebije, maltretira, vređa, ismeva, zbog čega?
Zbog patika koje ne koštaju pola plate, zbog prirodno plave kose, zbog lepog glasa, nove ili stare jakne, modernog ili ne tako modernog ranca, kasnije zbog drugog dečaka/devojčice, zato što nije išlo na more? Znam da ću da zvučim kao moj deda ili otac, ali istina je - ne znaju ni nos čestito da obrišu, a već se tuku, dominiraju, igraju vođe, uzimaju sebi svašta za pravo.
Neću sada ni da ponavljam ono što mnogi govore - da su krivi roditelji koji ih odmalena zaslepljuju materijalnim i štite i onda kada im zaštita nije potrebna (iako to mislim), jednostavno se samo pitam, šta mogu da očekujem kada moje dete krene u vrtić, osnovnu ili srednju školu? Čini mi se da sve te budalaštine nekako nestanu sa srednjom školom, ali do tada?
Kako ću podneti da mi sav trud i odricanje da mi dete bude dobra, moralna, čestita i poštena osoba, odnese tamo neka skaredna televizija ili društvena mreža? Kako ću da učim dete da je za velike uspehe i velike pozicije u društvu potrebno mnogo učenja, truda i rada, kad će ono na kraju da vidi da ispred njega idu oni sa dobrim leđima i debelim novčanicima?
Neki kažu - dobro ga vaspitaj i ne brini, sve dolazi iz kuće. Ja bih svoje svakako učila da je bolje umreti od gladi nego zarađivati pogani novac sramoćenjem sedam prethodnih kolena i 10 pokolenja u rijaliti programu. Ali, vraga sve dolazi iz kuće! Mnogi pojma nemaju šta im deca rade čim zamaknu iz svoje ulice.
Mnogo puta sam videla mamino 13-godišnje zlato kako u parku tuče slabijeg ili ismeva siromašnog dečaka jer nosi roze papuče (koji sasvim očigledno u skorije vreme neće ni imati druge, do te koje je prerasla njegova starija sestra, ili ko zna koliko njih).
Mali plače, proklinje sve oko sebe jer nema starijeg brata da nasledi mušku obuću, već "glupu sestru koja je žensko". Šta ne valja na ovoj slici? Viđala sam i tatine 15-godišnje princeze kako ulaze u džip muškarca starijeg od njenog oca. Ode dete da uči kod drugarice.
I dalje nemaju pojma šta im deca rade, ali prvi su za bespotrebno skupe stvari, svađu s nastavnikom koji im je dao jedinicu i silikonske usne za 18. rođendan. Verujem da se sve to izvitoperi još od detinjstva. Čujem sa svih strana za neke bolesne dečje igre iz vrtića.
Ljubljenje u usta u vrtiću. A roditeljima je smešno. Simpatično. Pusti, oni su deca, sve će to da ih prođe. Proći će, sigurno, ali neće da nestane nego da preraste u nešto još luđe. Još nedoličnije njihovim godinama. Verujete li da se petogodišnja deca igraju igre Čovek i pas? Pitah koleginicu kakva je to igra, a ona mi, i dalje šokirana, ispriča:
"Došli smo po nju u vrtić, a ona sva prljava na kolenima. Pomislim, pala je. Pitam: Gde si pala, da li te boli? A ona kaže: Nisam pala, igrala sam se čoveka i psa sa Nemanjom. Upitam je: Kako izgleda ta igra? Kaže: Ja idem pored njega na kolenima, a on me vodi. Pitam je potom: Jeste li se zamenili, je li Nemanja kasnije bio pas? Ona kaže: Ne, samo ja."
Šta nam rade osnovci, ako se vrtićki klinci ovako igraju? Sad ću da vam ispričam! Deca koja pohađaju drugi razred osnovne škole imaju telefone i sve moguće aplikacije. Majka jednog od njih slučajno je saznala da u odeljenju njenog sina postoje dve vajber grupe - jedna se zove "Dileri droge", a druga "Seks sa Majom" (Maja je takođe učenica drugog razreda osnovne škole!).
Reče mi u poverenju: Svi ga ismevaju što jedini u razredu nema telefon. Svađala sam se mužem da to konačno dozvoli, ali možda je i bolje što neće da popusti... Gledam je, ne znam šta da kažem, a posle ceo dan mozgam - šta je tu gore, dozvoliti da vam ismevaju i ponižavaju dete ili ga gurnuti u svet svih budalaština koje internet nudi?
Nisam pametna... I sve se više bojim. Šta nudimo mi ovoj deci? Na kakav svet donosimo bebe, a šta čeka ove vesele mališane koji se bezbrižno raduju svemu i jedva čekaju da porastu?
KOMENTARI