Život jednog dede: "Sve što mi je preostalo jeste da čekam kraj, i da opet vidim svoju dragu"
Kao što ti već rekoh, ovde, na ovim klupama, ispod ovog drveta, koje je starije par godina od mene, moje srce je postalo zarobljenik jedne žene. I jednog dana, sve je nestalo - kaže neutešni čovek
Nesrećnih ljubavi ima mnogo, a u trenutku kada one osvanu u javnosti, mogu da pomognu drugima da shvate koliko zapravo cene osobu koju imaju pored sebe i ukažu kako bismo se osećali kada bismo ostali bez nje. Takva je i priča koju je za portal Cazin.net preneo Elvedin Hasanagić.
"Bilo je to davno", priča meni starac, koji rukom pređe preko svoje bele kose, pa mi reče: "Ovde, na ovoj klupi, na ovom mestu gde svaki dan dolazim, započeo je moj život..." Nakašlja se dva-tri puta, pa nastavi: "Ovde sam je upoznao, ovde smo se svakodnevno sastajali...
Eh, kad se setim tih dana, a sad mi ostaje samo pusto sećanje na dane moje mladosti, uspomena na moju večitu ljubav. Evo, ja sam još tu, a sigurno se ti pitaš gde je ona, pošto znaš da sam ceo život sam... Nju su odveli. Odveli su je daleko od mene, od mojih očiju, ali nisu je mogli odvesti i od moga srca.
Bilo im je krivo zbog naše ljubavi... Jednostavno, nikad neću razumeti ljude koji nekome u nečemu zavide", ispričao je starac. "Kao što ti već rekoh, ovde, na ovim klupama, ispod ovog drveta, koje je starije par godina od mene, moje srce je postalo zarobljenik jedne žene.
I jednog dana, sve je nestalo. Po običaju dođoh na staro mesto, ispod ovog drveta, koje već zna sve o meni, poput životnog prijatelja. Čekao sam je, ali to beše uzalud. Taj dan se nije pojavila, kao ni sledećeg dana. Srce mi obuze tuga. Gde li je sad? Zašto više ne dolazi?
Pitao sam se, sve dok nisam saznao da je otišla. Otišla je, prijatelju, daleko od mene, na mesto gde i ljudska mašta jedva pronađe put. Ostao sam sam. Sam i život proživljavam, jer sam se zakleo da će ona biti jedina koju će moje srce voleti, i evo, dok čekam svoj kraj, prolazi jesen, duga, hladna, i tako nekoliko njih, svakog dana dolazim tu, ispod drveta na našu klupicu gde smo nekad bili srećni.
Samo se pitam da li me se seti ponekad, kad se sa prijateljima zapriča o lepotama detinjstva, da li je snovi vrate mnogo godina unazad? Da li me još voli kao i ja nju? Još mi je pred očima njen osmeh sa kojim je onog zadnjeg dana rekla "volim te". I kad se setim toga, suza mi krene niz lice. Ipak, duša mi plače za nečim što nikada nisam mogao imati".
Ipak, stari čovek nikada nije izgubio nadu da će mu se voljena vratiti: "Čekajući svoj kraj, nadam se da će se jednog dana pojaviti, tu na klupi baš onda kad budem dolazio. Da će me još jednom zagrliti pre nego što mi duša napusti telo.
Nadam se, a nada i snovi nikad ne prestaju. Baš kao te jeseni pre nego što će otići, pa tako i ove, ljubav prema njoj je ista, takva će i ostati sve do onog dana kada mi crna zemlja prekrije telo i kada me više ne bude", obećao je starac.
Nesrećnih ljubavi ima mnogo, a u trenutku kada one osvanu u javnosti, mogu da pomognu drugima da shvate koliko zapravo cene osobu koju imaju pored sebe i ukažu kako bismo se osećali kada bismo ostali bez nje. Takva je i priča koju je za portal Cazin.net preneo Elvedin Hasanagić.
"Bilo je to davno", priča meni starac, koji rukom pređe preko svoje bele kose, pa mi reče: "Ovde, na ovoj klupi, na ovom mestu gde svaki dan dolazim, započeo je moj život..." Nakašlja se dva-tri puta, pa nastavi: "Ovde sam je upoznao, ovde smo se svakodnevno sastajali...
Eh, kad se setim tih dana, a sad mi ostaje samo pusto sećanje na dane moje mladosti, uspomena na moju večitu ljubav. Evo, ja sam još tu, a sigurno se ti pitaš gde je ona, pošto znaš da sam ceo život sam... Nju su odveli. Odveli su je daleko od mene, od mojih očiju, ali nisu je mogli odvesti i od moga srca.
Bilo im je krivo zbog naše ljubavi... Jednostavno, nikad neću razumeti ljude koji nekome u nečemu zavide", ispričao je starac. "Kao što ti već rekoh, ovde, na ovim klupama, ispod ovog drveta, koje je starije par godina od mene, moje srce je postalo zarobljenik jedne žene.
I jednog dana, sve je nestalo. Po običaju dođoh na staro mesto, ispod ovog drveta, koje već zna sve o meni, poput životnog prijatelja. Čekao sam je, ali to beše uzalud. Taj dan se nije pojavila, kao ni sledećeg dana. Srce mi obuze tuga. Gde li je sad? Zašto više ne dolazi?
Pitao sam se, sve dok nisam saznao da je otišla. Otišla je, prijatelju, daleko od mene, na mesto gde i ljudska mašta jedva pronađe put. Ostao sam sam. Sam i život proživljavam, jer sam se zakleo da će ona biti jedina koju će moje srce voleti, i evo, dok čekam svoj kraj, prolazi jesen, duga, hladna, i tako nekoliko njih, svakog dana dolazim tu, ispod drveta na našu klupicu gde smo nekad bili srećni.
Samo se pitam da li me se seti ponekad, kad se sa prijateljima zapriča o lepotama detinjstva, da li je snovi vrate mnogo godina unazad? Da li me još voli kao i ja nju? Još mi je pred očima njen osmeh sa kojim je onog zadnjeg dana rekla "volim te". I kad se setim toga, suza mi krene niz lice. Ipak, duša mi plače za nečim što nikada nisam mogao imati".
Ipak, stari čovek nikada nije izgubio nadu da će mu se voljena vratiti: "Čekajući svoj kraj, nadam se da će se jednog dana pojaviti, tu na klupi baš onda kad budem dolazio. Da će me još jednom zagrliti pre nego što mi duša napusti telo.
Nadam se, a nada i snovi nikad ne prestaju. Baš kao te jeseni pre nego što će otići, pa tako i ove, ljubav prema njoj je ista, takva će i ostati sve do onog dana kada mi crna zemlja prekrije telo i kada me više ne bude", obećao je starac.
KOMENTARI