Sveštenik Miladin Malić: " Izgubili smo poredak u porodici - Više se ne zna gdje je mjesto ocu, gdje majci, a gdje djetetu"
Svako dete je rođeno dobro, ali je vremenom zloupotrebljeno: da li od strane roditelja ili sredine ili drugih uticaja.
Sveštenik Miladin Malić služi u crkvi Svete Petke na Ovčanskom putu, a za Stil priča o tome kako deci pričati o veri i Bogu, ali i o vaspitanju i savremenom roditeljstvu. Pred nama su Vaskršnji praznici, a pre toga Lazareva subota - Vrbica i Cveti koji najavljuju Vaskrs.
Ljudi često mešaju ta dva praznika, jer su spojeni. Prvo slavimo Lazarevu subotu posvećenu Isusovom vaskrsenju Lazara, a potom slavimo Vrbicu i Cveti, praznik posvećen Isusovom ulasku u Jerusalim. Po Lazarevom vaskrsenju, krenuo je u Jerusalim.
Isus je u Jerusalim ušao na magarcu, a tamo su ga dočekala deca sa iskrenom radošću, mašući palminim grančicama, a mi danas mašemo vrbovim grančicama i dočekujemo Hrista. Deca su u srcu imala tu veru u Isusa koja je bila iskrena i čista.Vrbica je praznik koji nas upravo tome uči: da u veri budemo kao deca – bez sumnje radujući se veselo Isusovom dolasku.
Mi odrasli često kažemo za decu: “Pusti dete, ne zna ništa!” Ono ne zna ništa ili zato što ga mi nismo ničemu naučili ili zato što ima loš uticaj okoline. Dete je bezazleno i čisto kada se rodi! A ono se oblikuje od strane onih koji ga vaspitavaju.
Sveštenik Miladin Malić, koji služi u crkvi Svete Petke na Ovčanskom putu, za Stil.kurir.rs priča o tome kako deci pričati o veri i Bogu, ali i o vaspitanju i savremenom roditeljstvu: Kako detetu objasniti veru, postojanje Boga?
Neki roditelji o Bogu pričaju kao da je negde daleko, tamo na nebu, daleko od nas. Detetu treba Boga prikazati kao roditelja svih nas. Kao jedno biće ljubavi. Dete će vremenom otkrivati to i spoznaće da Bog nema ni visinu ni štirinu ni dubinu, nego je njegov prijatelj i spasitelj.
Roditelji nekad preteraju i predstavljaju Boga detetu kao u bajci: kao duha koji izlazi iz lampe ili nekog ko je jako strog i koji voli samo dobru decu. To je greška, jer dete može da doživi strah od takvog prikaza Boga.
Dete se treba od malena voditi u crkvu, ali ne preterivati. Dete mora da oseti bogosluženje, da učestvuje u liturgiji, da vidi one koji se mole tom Bogu o kojem su mu pričali tata i mama. Bitno je da se dete krsti, da ljubi ikone, da vidi da je Bog opipljiv…
Hrišćanski život ne bi treblo da se mnogo ističe. Neke porodice mnogo ističu hrišćanski život koji nameću deci. Deca smatraju da je taj život stran običnom životu. Ako dete uspe da se nauči poslušnosti, da voli i poštuje druge, da pomaže – onda ste ga naučili hrišćanskom životu!
Roditelji koji žele da usade veru moraju i sami da veruju koliko-toliko ispravno. Jer mnogi uče decu da veruju, a sami nisu istinski vernici. Ili su ekstremni vernici ili su vernici zbog trenda u društvu. Najbolje je krenuti od ličnog primera. Ne nametati detetu veru. Dete sve vidi: i kad idemo u crkvu i kad postimo i kad dajemo prilog za siromašne, ali i kada pričamo o lepim stvarima…
Da li dete treba da posti? Detetu ne sme da se forsira post kao zabrana već kao činjenje dobra. Jedan stari prota mi je jednom ispričao kako su decu pre učili postu ovako: “Hajde da pokušamo da sutra ne jedemo čokoladu ili meso zbog toga što neki siromašni nemaju, a mi imamo, pa da sa tim siromašnima saučestvujemo.”
Deca o tome onda razmisle. Poistovete se! Tako se od malena deci stvara neka vrsta brige za one koji nemaju. Post bi trebalo tako da se formira, a ne kao zabrana da se ne jede ovo ili ono. Učite dete dobru, dobrim delima, poslušnosti, ali ne u onom smislu:”Da slušaš!”, nego s ljubavlju.
Hoće dete da sluša - to je jasna stvar, samo treba dopreti do njega. Potrebno je vreme i strpljenje. Ali nažalost, mi smo izgubili kompas. Sada nam je to teško, a nekada je to bilo baš lako. I nije se postavljalo pitanje kakvo će dete izrasti. Ne! Podrazumevalo se ako raste u zdravoj porodici da će biti dobro.. Nikad se pre nije pričalo: Što su deca ovakva, onakva…
Da li treba detetu pričati o grehu? Roditelji ne treba da pričaju detetu o grehu. Dete će samo spoznati da greši od malena, ali mu ne pričati šta je greh. Njihov najveći greh će biti da budu neposlušni. To je prvi dodir greha sa detetom. Uopšteno prvi čovečiji greh je neposlušnost Adama i Eve, a prvi i čovekov greh je neposlušnost prema roditeljima.
Dete ne radi ono što roditelji hoće. Tu roditelji moraju da budu jako oprezni. Da dete ne kažnjavaju kako ono ne bi doživelo stres. A često se to dešava!
Izvor: stil.rs
Sveštenik Miladin Malić služi u crkvi Svete Petke na Ovčanskom putu, a za Stil priča o tome kako deci pričati o veri i Bogu, ali i o vaspitanju i savremenom roditeljstvu. Pred nama su Vaskršnji praznici, a pre toga Lazareva subota - Vrbica i Cveti koji najavljuju Vaskrs.
Ljudi često mešaju ta dva praznika, jer su spojeni. Prvo slavimo Lazarevu subotu posvećenu Isusovom vaskrsenju Lazara, a potom slavimo Vrbicu i Cveti, praznik posvećen Isusovom ulasku u Jerusalim. Po Lazarevom vaskrsenju, krenuo je u Jerusalim.
Isus je u Jerusalim ušao na magarcu, a tamo su ga dočekala deca sa iskrenom radošću, mašući palminim grančicama, a mi danas mašemo vrbovim grančicama i dočekujemo Hrista. Deca su u srcu imala tu veru u Isusa koja je bila iskrena i čista.Vrbica je praznik koji nas upravo tome uči: da u veri budemo kao deca – bez sumnje radujući se veselo Isusovom dolasku.
Mi odrasli često kažemo za decu: “Pusti dete, ne zna ništa!” Ono ne zna ništa ili zato što ga mi nismo ničemu naučili ili zato što ima loš uticaj okoline. Dete je bezazleno i čisto kada se rodi! A ono se oblikuje od strane onih koji ga vaspitavaju.
Sveštenik Miladin Malić, koji služi u crkvi Svete Petke na Ovčanskom putu, za Stil.kurir.rs priča o tome kako deci pričati o veri i Bogu, ali i o vaspitanju i savremenom roditeljstvu: Kako detetu objasniti veru, postojanje Boga?
Neki roditelji o Bogu pričaju kao da je negde daleko, tamo na nebu, daleko od nas. Detetu treba Boga prikazati kao roditelja svih nas. Kao jedno biće ljubavi. Dete će vremenom otkrivati to i spoznaće da Bog nema ni visinu ni štirinu ni dubinu, nego je njegov prijatelj i spasitelj.
Roditelji nekad preteraju i predstavljaju Boga detetu kao u bajci: kao duha koji izlazi iz lampe ili nekog ko je jako strog i koji voli samo dobru decu. To je greška, jer dete može da doživi strah od takvog prikaza Boga.
Dete se treba od malena voditi u crkvu, ali ne preterivati. Dete mora da oseti bogosluženje, da učestvuje u liturgiji, da vidi one koji se mole tom Bogu o kojem su mu pričali tata i mama. Bitno je da se dete krsti, da ljubi ikone, da vidi da je Bog opipljiv…
Hrišćanski život ne bi treblo da se mnogo ističe. Neke porodice mnogo ističu hrišćanski život koji nameću deci. Deca smatraju da je taj život stran običnom životu. Ako dete uspe da se nauči poslušnosti, da voli i poštuje druge, da pomaže – onda ste ga naučili hrišćanskom životu!
Roditelji koji žele da usade veru moraju i sami da veruju koliko-toliko ispravno. Jer mnogi uče decu da veruju, a sami nisu istinski vernici. Ili su ekstremni vernici ili su vernici zbog trenda u društvu. Najbolje je krenuti od ličnog primera. Ne nametati detetu veru. Dete sve vidi: i kad idemo u crkvu i kad postimo i kad dajemo prilog za siromašne, ali i kada pričamo o lepim stvarima…
Da li dete treba da posti? Detetu ne sme da se forsira post kao zabrana već kao činjenje dobra. Jedan stari prota mi je jednom ispričao kako su decu pre učili postu ovako: “Hajde da pokušamo da sutra ne jedemo čokoladu ili meso zbog toga što neki siromašni nemaju, a mi imamo, pa da sa tim siromašnima saučestvujemo.”
Deca o tome onda razmisle. Poistovete se! Tako se od malena deci stvara neka vrsta brige za one koji nemaju. Post bi trebalo tako da se formira, a ne kao zabrana da se ne jede ovo ili ono. Učite dete dobru, dobrim delima, poslušnosti, ali ne u onom smislu:”Da slušaš!”, nego s ljubavlju.
Hoće dete da sluša - to je jasna stvar, samo treba dopreti do njega. Potrebno je vreme i strpljenje. Ali nažalost, mi smo izgubili kompas. Sada nam je to teško, a nekada je to bilo baš lako. I nije se postavljalo pitanje kakvo će dete izrasti. Ne! Podrazumevalo se ako raste u zdravoj porodici da će biti dobro.. Nikad se pre nije pričalo: Što su deca ovakva, onakva…
Da li treba detetu pričati o grehu? Roditelji ne treba da pričaju detetu o grehu. Dete će samo spoznati da greši od malena, ali mu ne pričati šta je greh. Njihov najveći greh će biti da budu neposlušni. To je prvi dodir greha sa detetom. Uopšteno prvi čovečiji greh je neposlušnost Adama i Eve, a prvi i čovekov greh je neposlušnost prema roditeljima.
Dete ne radi ono što roditelji hoće. Tu roditelji moraju da budu jako oprezni. Da dete ne kažnjavaju kako ono ne bi doživelo stres. A često se to dešava!
Izvor: stil.rs
KOMENTARI