Psihijatar dr Filipović: Djete histeriše jer tako uglavnom postiže cilj kod roditelja
Histerični ljudi gaje histeričnu decu
Kada sam dobio blizance, pomislio sam da bi mi baš trebalo uputstvo za upotrebu, ali svi znamo da toga za decu nema. U Jutarnjem programu TV Prva gostovao je prof. dr Branislav Filipović, psihijatar, i tom prilikom odgovarao na pitanja koja se tiču dečje histerije, napada besa, razmaženosti, poremećenog sistema vrednosti.
Doktor Filipović kaže da su deca odraz našeg ponašanja i da roditelj uvek treba da se preispita kad se nađe u situaciji koja je za njega neprihvatljiva. "Kada sam dobio blizance, pomislio sam da bi mi baš trebalo uputstvo za upotrebu, ali svi znamo da toga za decu nema.
Ipak, roditelji treba da znaju da, kad se dete baca u prodavnici, tržnom centru ili na bilo kom mestu, to nije histerija. To je napad besa. Mi savetujemo da se to ignoriše, a dete kad shvati da ne postiže cilj, prestaće i to ponašanje. Samo ponašanje dece je posledica ponašanja roditelja.
Kad oni krenu tako da se bacaju, iako izgleda dramatično, to ne treba da prihvatate kao nešto strašno i da na dreku odgovarate drekom. Uvek pratite, to je plač bez suza. Takav modalitet ponašanja je rezultat navike, očekivanja da će takvim ponašanjem postići neki cilj koji su zacrtali," tvrdi dr Filipović.
Histerični ljudi gaje histeričnu decu Dreka na dreku nikad se dobrim ne završava, kaže doktor. On dodaje da u tim trenucima, umesto da usmere svoju nervozu zbog situacije u kojoj se nalaze na dete, roditelji moraju da se zapitaju šta se s njima dešava.
"Deca koja se tako ponašaju su uglavnom osetljiva deca i imaju naučen model ponašanja. Naučili su da tako mogu isterati neke svoje potrebe. Ako se dete mnogo dere znači da je verovatno mnogo dreke u kući." Razmaženo dete je dete koje nema pažnju roditelja i gde roditelji nemaju vremena da mu se posvete, pa onda dete pronalazi način da privuče pažnju i usmeri je na sebe, kaže doktor.
"Problem danas je što ima malo dece. Vi ako imate jedno dete ili je velika razlika između dece, onda se dešava ta vrsta razmaženosti. Kad je troje dece jedno drugom do uveta, oni se sami vaspitavaju, tu nema vremena za histeriju. U porodicama koje su ranije na selu živele, sa petoro dece, svako je imao ulogu i nije bilo vremena za bacakanje po tržnim centrima. Nema vremena ni za odlaske u tržni centar."
Problem je sistem vrednosti. "Mi smo dobili jedno potrošačko društvo gde roditelji nemaju vremena da razgovaraju sa decom. I sa malom decom se morate igrati, šaliti, razgovarati. Jedan od najbolji primera dečjeg privlačenja pažnje je odbijanje da da ruku kad prelazi preko puta. Mi savetujemo u takvim situacijama da sto metara pre tog prelaza roditelji počnu da se šale sa decom i verujte da će to sve mnogo lakše proći. Pokušajte, pa ćete videti," zaključuje dr Filipović.
Kada sam dobio blizance, pomislio sam da bi mi baš trebalo uputstvo za upotrebu, ali svi znamo da toga za decu nema. U Jutarnjem programu TV Prva gostovao je prof. dr Branislav Filipović, psihijatar, i tom prilikom odgovarao na pitanja koja se tiču dečje histerije, napada besa, razmaženosti, poremećenog sistema vrednosti.
Doktor Filipović kaže da su deca odraz našeg ponašanja i da roditelj uvek treba da se preispita kad se nađe u situaciji koja je za njega neprihvatljiva. "Kada sam dobio blizance, pomislio sam da bi mi baš trebalo uputstvo za upotrebu, ali svi znamo da toga za decu nema.
Ipak, roditelji treba da znaju da, kad se dete baca u prodavnici, tržnom centru ili na bilo kom mestu, to nije histerija. To je napad besa. Mi savetujemo da se to ignoriše, a dete kad shvati da ne postiže cilj, prestaće i to ponašanje. Samo ponašanje dece je posledica ponašanja roditelja.
Kad oni krenu tako da se bacaju, iako izgleda dramatično, to ne treba da prihvatate kao nešto strašno i da na dreku odgovarate drekom. Uvek pratite, to je plač bez suza. Takav modalitet ponašanja je rezultat navike, očekivanja da će takvim ponašanjem postići neki cilj koji su zacrtali," tvrdi dr Filipović.
Histerični ljudi gaje histeričnu decu Dreka na dreku nikad se dobrim ne završava, kaže doktor. On dodaje da u tim trenucima, umesto da usmere svoju nervozu zbog situacije u kojoj se nalaze na dete, roditelji moraju da se zapitaju šta se s njima dešava.
"Deca koja se tako ponašaju su uglavnom osetljiva deca i imaju naučen model ponašanja. Naučili su da tako mogu isterati neke svoje potrebe. Ako se dete mnogo dere znači da je verovatno mnogo dreke u kući." Razmaženo dete je dete koje nema pažnju roditelja i gde roditelji nemaju vremena da mu se posvete, pa onda dete pronalazi način da privuče pažnju i usmeri je na sebe, kaže doktor.
"Problem danas je što ima malo dece. Vi ako imate jedno dete ili je velika razlika između dece, onda se dešava ta vrsta razmaženosti. Kad je troje dece jedno drugom do uveta, oni se sami vaspitavaju, tu nema vremena za histeriju. U porodicama koje su ranije na selu živele, sa petoro dece, svako je imao ulogu i nije bilo vremena za bacakanje po tržnim centrima. Nema vremena ni za odlaske u tržni centar."
Problem je sistem vrednosti. "Mi smo dobili jedno potrošačko društvo gde roditelji nemaju vremena da razgovaraju sa decom. I sa malom decom se morate igrati, šaliti, razgovarati. Jedan od najbolji primera dečjeg privlačenja pažnje je odbijanje da da ruku kad prelazi preko puta. Mi savetujemo u takvim situacijama da sto metara pre tog prelaza roditelji počnu da se šale sa decom i verujte da će to sve mnogo lakše proći. Pokušajte, pa ćete videti," zaključuje dr Filipović.
KOMENTARI