Na genijalan način objasnila kako završe djeca kojoj uvijek govore da su pametna
Svaka joj čast
Koliko puta dnevno se osećaš kao da nisi dorastao izazovima života, čak i najprostijim? U tripu si da si gubitnik, da nisi dovoljno pametan, da nećeš uspeti, da nikad ništa od tebe neće biti? Šansa je da ti se ovo dešava mnogo češće nego drugima ako su ti kao klincu stalno govorili da si pametan.
Valeri Valdes je pisac iz Majamija čiji se Twitter poslednjih dana usijao od poruka nakon što je objavila priču o tome koliko nas roditelji i drugi autoriteti u detinjstvu zakopavaju pogrešnim hvalama.
Hvaleći postignuća do kojih stižemo spontano, zahvaljujući urođenoj pameti, a bez uloženog stvarnog napora, oni od nas prave nesrećne ljude nesigurne u svoje kvalitete, koji nastavljaju da osećaj lične vrednosti temelje na pohvalama od spolja, a koje, što smo stariji, dobijamo sve manje.
Osim što je detaljno razložila psihološki mehanizam ovog problema, Valeri je ponudila i nekoliko jednostavnih metoda kojima na svakodnevnom nivou možete da pobedite taj osećaj lične neadekvatnosti. "Hej, prijatelju, da li si i ti bio pametno dete koje je stalno slušalo kako je pametno, a danas se baš i ne oseća tako?
Koje se, štaviše, oseća prilično loše u svojoj koži? Ovo je priča za tebe. Pametnim klincima može da bude jako teško da osećaj lične vrednosti odvoje od spoljašnje potvrde. Posebno ako su vas hvalili zbog vaših urođenih talenata, a ne napora i vrednog rada koji ste ulagali u nešto.
Odrastaš slušajući od roditelja, rođaka, nastavnika i drugih autoriteta kako si pametan i veruješ im u to što kažu, jer ipak su u tom periodu oni glavni. Ali pohvala je prolazno zadovoljstvo i kad je prerano u životu dobijaš previše, kasnije ti treba sve više i više.
Problem je, međutim, u tome, što je dobijaš sve manje i manje što si stariji, a urođeni talenti i inteligencija su za uspeh dovoljni samo do određene tačke u životu. Još je gore ako u celom tom procesu nisi naučio koliko je važno vredno raditi da bi nešto postigao i zato, ako si navikao da se oslanjaš samo na ono što ti je priroda dala, brzo će doći trenutak kad će uspehe zameniti porazi.
Kad si mali, za većinu stvari ti ne treba mnogo napora jer je lestvica postavljena relativno nisko, pa je dovoljno da uložiš nekoliko sati u školski projekat ili esej da bi dobio peticu i uživao u plodovima svog rada.
A kad odrasteš, stvari se komplikuju - projekte počinješ i nikad ne završavaš, ili samo pričaš o njima, a nikad ih ne započneš, ili ih završiš, ali nisi zadovoljan jer jednostavno nisu dovoljno dobri. I tako dođeš u situaciju da počneš da preispituješ sve moguće komplimente koje si u životu dobio.
Počneš da misliš kako ipak nisi dovoljno pametan. Pitaš se da li su te oni kojima si najviše verovao najviše i lagali. Tako završiš očajan u očajnom stanu, nezadovoljan i onim minornim pohvalama koje ponekad ubereš. Kako prevazići ovaj problem?
Možeš, na primer, da vežbaš da komplimente prihvataš sa stavom "hvala, cenim to", umesto što odmah samog sebe dočekaš na nož. Možeš da se zaustaviš svaki put kad skontaš da samog sebe pljuješ u svojoj glavi, kažeš sebi "opet to radiš" i skreneš misli na nešto drugo.
Možeš da se distanciraš od ljudi koji stalno na tebe istresaju svoju negativnost. Možeš da zadaješ sebi manje ciljeve nad kojima imaš veću kontrolu, umesto da odmah ideš na najkrupniji zalogaj. Možeš da proslavljaš svaku svoju malu pobedu umesto što se živciraš zbog svega što ti je još ostalo da uradiš.
Ono što ćeš ovako postići je suptilno udaljavanje od spoljne potvrde tvoje vrednosti i približavanja osećaju unutrašnjeg zadovoljstva i ispunjenosti spostvenih uspesima, čak i kad su sitni. Drugi zadatak koji imaš je da u prvi plan staviš uživanje u putu do cilja, a ne u samom cilju. I zapamti - nisi sam u ovim mukama i nisi propao slučaj. Oprosti sebi. Opraštaj sebi svaki dan ako treba. Super je biti pametan, ali nije sve u tome i nikad nije ni bilo, samo to nisi znao."
Izvor: Noizz.rs
Koliko puta dnevno se osećaš kao da nisi dorastao izazovima života, čak i najprostijim? U tripu si da si gubitnik, da nisi dovoljno pametan, da nećeš uspeti, da nikad ništa od tebe neće biti? Šansa je da ti se ovo dešava mnogo češće nego drugima ako su ti kao klincu stalno govorili da si pametan.
Valeri Valdes je pisac iz Majamija čiji se Twitter poslednjih dana usijao od poruka nakon što je objavila priču o tome koliko nas roditelji i drugi autoriteti u detinjstvu zakopavaju pogrešnim hvalama.
Hvaleći postignuća do kojih stižemo spontano, zahvaljujući urođenoj pameti, a bez uloženog stvarnog napora, oni od nas prave nesrećne ljude nesigurne u svoje kvalitete, koji nastavljaju da osećaj lične vrednosti temelje na pohvalama od spolja, a koje, što smo stariji, dobijamo sve manje.
Osim što je detaljno razložila psihološki mehanizam ovog problema, Valeri je ponudila i nekoliko jednostavnih metoda kojima na svakodnevnom nivou možete da pobedite taj osećaj lične neadekvatnosti. "Hej, prijatelju, da li si i ti bio pametno dete koje je stalno slušalo kako je pametno, a danas se baš i ne oseća tako?
Koje se, štaviše, oseća prilično loše u svojoj koži? Ovo je priča za tebe. Pametnim klincima može da bude jako teško da osećaj lične vrednosti odvoje od spoljašnje potvrde. Posebno ako su vas hvalili zbog vaših urođenih talenata, a ne napora i vrednog rada koji ste ulagali u nešto.
Odrastaš slušajući od roditelja, rođaka, nastavnika i drugih autoriteta kako si pametan i veruješ im u to što kažu, jer ipak su u tom periodu oni glavni. Ali pohvala je prolazno zadovoljstvo i kad je prerano u životu dobijaš previše, kasnije ti treba sve više i više.
Problem je, međutim, u tome, što je dobijaš sve manje i manje što si stariji, a urođeni talenti i inteligencija su za uspeh dovoljni samo do određene tačke u životu. Još je gore ako u celom tom procesu nisi naučio koliko je važno vredno raditi da bi nešto postigao i zato, ako si navikao da se oslanjaš samo na ono što ti je priroda dala, brzo će doći trenutak kad će uspehe zameniti porazi.
Kad si mali, za većinu stvari ti ne treba mnogo napora jer je lestvica postavljena relativno nisko, pa je dovoljno da uložiš nekoliko sati u školski projekat ili esej da bi dobio peticu i uživao u plodovima svog rada.
A kad odrasteš, stvari se komplikuju - projekte počinješ i nikad ne završavaš, ili samo pričaš o njima, a nikad ih ne započneš, ili ih završiš, ali nisi zadovoljan jer jednostavno nisu dovoljno dobri. I tako dođeš u situaciju da počneš da preispituješ sve moguće komplimente koje si u životu dobio.
Počneš da misliš kako ipak nisi dovoljno pametan. Pitaš se da li su te oni kojima si najviše verovao najviše i lagali. Tako završiš očajan u očajnom stanu, nezadovoljan i onim minornim pohvalama koje ponekad ubereš. Kako prevazići ovaj problem?
Možeš, na primer, da vežbaš da komplimente prihvataš sa stavom "hvala, cenim to", umesto što odmah samog sebe dočekaš na nož. Možeš da se zaustaviš svaki put kad skontaš da samog sebe pljuješ u svojoj glavi, kažeš sebi "opet to radiš" i skreneš misli na nešto drugo.
Možeš da se distanciraš od ljudi koji stalno na tebe istresaju svoju negativnost. Možeš da zadaješ sebi manje ciljeve nad kojima imaš veću kontrolu, umesto da odmah ideš na najkrupniji zalogaj. Možeš da proslavljaš svaku svoju malu pobedu umesto što se živciraš zbog svega što ti je još ostalo da uradiš.
Ono što ćeš ovako postići je suptilno udaljavanje od spoljne potvrde tvoje vrednosti i približavanja osećaju unutrašnjeg zadovoljstva i ispunjenosti spostvenih uspesima, čak i kad su sitni. Drugi zadatak koji imaš je da u prvi plan staviš uživanje u putu do cilja, a ne u samom cilju. I zapamti - nisi sam u ovim mukama i nisi propao slučaj. Oprosti sebi. Opraštaj sebi svaki dan ako treba. Super je biti pametan, ali nije sve u tome i nikad nije ni bilo, samo to nisi znao."
Izvor: Noizz.rs
KOMENTARI